Malodušna pesma

*****
Odustajem
od velikih želja
snova i nadanja
sita sam letova
i večitih padanja
stalnih ustajanja
i novih početaka
dosta mi je čekanja
nepostojećih ljudi
izmišljenih ljubavi
neizgovorenih reči
pun mi je kofer kupljene magle
u kojoj se kao krije sjajna budućnost
a ne vidi se ni prst pred okom
umorna sam od slušanja
dobronamernih laži
izlizanih fraza
i glava mi je puna
ispraznih obećanja
pogrešnih tipova

I zato ću sada
od svega odustati
staviću tačku
na zaludna verovanja
ničim izazvana očekivanja
i pustiću sebe da padnem
na čvrsto tlo
tu gde sam bezbedna od snova
ali ne bih ja bila ja
kad ne bih poželela
jednom ponovo ustati
ponovo leteti
i možda još neki put pasti
i tako opet i opet
jer svet se vrti u krug
u kome je sve začarano
i ti i ja
i ova noć
u kojoj sam rešila
da je vreme da odustanem
(i red je bio toga da se setim)
sad samo mogu da čekam
da čini nestanu
da svane taj dan
kad će zablude da prestanu
dan kada ću poželeti
ponovo da letim
*****

Nedovršena pesma

*****
Trebalo bi da prećutim.
Da ti ne kažem koliko si blizu
i onda kad nisi,
koliko toplih reči od tebe čujem
čak i dok ćutiš nemo.
Trebalo bi, ali ne umem.
Zato pričam koješta
da sakrijem sve što ne želim da znaš
i ne zaustavljam se
sve dok me poljupcem ne ućutkaš
dok od te bujice reči ne ostane samo dah
tebi namenjen.
I kad ućutim, još mi kradeš reči.

Mogla bih ja i da ti ne kažem.
Da sakrijem kako su radosna jutra
kad ugledam tvoj lik
i kako su noći spokojne i tihe
kad me ti ogrneš svojom dušom.
Mogla bih, ali ne umem.
Zato idem ulicama s osmehom na licu
i vičem u sebi na sav glas
ne mareći za čuđenje i podsmeh
na licima nepoznatih prolaznika.

I briga me što se smeju mom osmehu
i što misle: evo, još jedna što je skrenula s uma.
Ja pričam dvesta na sat
i smejem se i plačem, sve u isti mah
jer ne znam
da li mi kraj ove pesme
nosi radost ili tugu
a sve reči su mi ostale kod tebe
i sad nemam one prave

da je dovršim sama.
*****

Knedla

*****
Stvori se u grudima
na onom posebnom mestu
na sredokraći između duše i razuma

Stvori se
od neizrečenih čežnji
od nedoželjenih želja
od zabašurenih snova
od ugušenih osmeha
od neizgovorenog
od neodgovorenog
od pogrešno izgovorenog
od nedočekanog
od promašenog
od propuštenog
od preživljenog
od nedoživljenog

Onda se popenje u grlo
veže ga u čvor
i tu stane
tu bitiše
i traje
i opstaje
tvrdoglavo
bezobrazno uporno
steže te
davi te
i guši
ne da ti da dišeš
ne da ti da misliš
ne da ti da se smeješ
ne da ti da živiš
svojim spokojnim životom
tera te da bdiš noćima
dok prebiraš po glavi
šta nije u redu
gde je kvar
u čemu grešiš
šta nedostaje

I tera te da se pitaš
i ti se pitaš
i pitaš
a odgovora niotkuda
i ne shvataš
šta još treba da učiniš
kad mislio si da je sve dobro
i da su konci tvog života
sasvim u tvojim rukama

A neki glas ti šapne
toliko tiho da ti zazvoni u glavi:
pokušaj!
da iskopaš zapretene želje
da probudiš snove iz kome
da kreneš srcem za čežnjom
da izgovoriš prećutano
da zatražiš odgovore
da sahraniš promašaje
da dišeš bez straha od njih
bez straha od disanja
bez straha od svega
samo da dišeš
i dišeš
pa da opet oživiš

Pokušaj opet
i opet
pa i ako boli
jer ako te ništa nije zabolelo
zar možeš reći da si živeo?
*****

Šta te čeka

*****
Od mene očekuj neočekivano.
Sve očekuj i ne nadaj se ničemu.
Budeš li dovoljno vešt
da sebe prepoznaš u svemu,
možda ti pođe za rukom
da moji koraci maleni
blisko uz tvoje stope krenu.

Očekuj vatru i led, sunce i sneg,
olujno nebo i vedar dan,
nečujan šapat i viku na sav glas.
Budeš li dovoljno snažan
da odoliš svakom mome ja,
možda ti se i posreći
da dobiješ najbolje od svih nas.

Očekuj velike mudrolije
i sitne dečje ludorije,
radost bez mere i tuge tanane,
i smeh i  potoke suza
i sve što između njih stane.
Budeš li dovoljno hrabar
da sve to mirno gledaš
i da te čuđenje ne svlada, 
možda će na kraju puta
ljubav biti tvoja nagrada.
*****

Grejpfrut

*****
Grejpfrut.

Gorkoslatki ukus sa beskonačno mnogo prskutavih, šuštavih kapljica koje ulaze u svaku poru nepca skupljajući ga i terajući moje lice da se smešno mršti dok jedem.
Kad ustanem na levu nogu, volim da započnem jutro jedući grejpfrut čim otvorim oči. Čisto da ne bih imala vremena da se osećam bezveze. Kako reče pesnik, volim da srcu rane solim.

Prvo dugo maltretiram sebe dok očistim debelu, tvrdu koru koja kao da je jedno biće sa unutrašnjošću. Kao da je potreban razvod braka da se razdvoje. A ni tada nisi siguran da su potpuno razdvojeni.

Onda krenem u napad na svoje strpljenje dok očistim svu onu žilavu belu opnu naokolo. Bez trnokopa to vrlo teško ide. Ako sam baš loše volje, namerno ostavim puno tog belog po crvenkastonarandžastom mesu da (kao slučajno) pojedem. Neka mi gorak ukus u ustima bude još gorči. Kad je bal, nek je pod maskama. Kad je već crno, neka bude zift.

E onda počnem da jedem.
Nekako volim tu gorčinu (iako inače najviše na svetu volim slatko), ali ne mogu da se ne mrštim dok jedem. A kapljice koje se rasprše po rukama, licu, pidžami, po prozoru, zidu i svuda naokolo, počnu da me izluđuju. Svaka fleka - jedan dodatni razlog za psovku. Inače ne psujem skoro nikad, osim ponekad j... te ćaća, ili idi u peršun. Ne bih ni sad, ali sad sam maksimalno izazvana od strane grejpfruta. Izgovor je rođen! i tako jedem i psujem čak i samoj sebi nerazumljivo punih usta. Psujem i njega, i fleke, i gorčinu, i žilavu belu opnu, i svoju levu nogu na koju sam ustala, i oblake i život i sudbinu. I što se ne rodih sa dve desne noge.

A kad pojedem i potrošim sve psovke, zastanem, pogledam u onu koru - zemne ostatke grejpfrutove - i prosto mi ga nekako bude žao. Shvatim da je njemu mnogo gore nego meni. On je jadan gorak ceo svoj vek i ne može ništa protiv toga, i još je mučenik doživeo da ga ja psujem. A meni je gorko bilo samo jutro, dok danu sigurno neću to dozvoliti.

Izvini, moj grejpfrute. Razumem te ja. Evo, ako će ti biti lakše, slobodno i ti mene opsuj. Pa da se pomirimo ko ljudi.

Zatrebaćeš ti meni još.
*****
  

Trenutak

*****
U ovom trenutku
kad se jedna čudna priča
koja nije još ni počela
već privodi kraju
bilo bi pametno nešto reći.
Ali...
(Šta sam ono htela da kažem.)
Pamet mi je zaćutala.

U ovom trenutku
kad se svet, čini mi se, okreće naopako,
bilo bi dobro ostati na nogama.
Srećom, sneg je svuda okolo.
I ako padnem, sneg će biti kriv.

U ovom trenutku
kad shvatam
da san ne bi bio san
da se iz sna jednom ne mora probuditi
bilo bi poželjno ne zaplakati.
Ali...
(Gde li sam samo ostavila te maramice.)

U ovom trenutku
kad je ponos najčvršći oslonac koji imam
bilo bi mudro držati se njega.
Podići glavu i reći:
sve je u redu.
Ne brini, dobro sam.
Nije se desilo ništa
što nije trebalo da se desi.

Kad bi samo srce

u ovom trenutku
uspelo da ostane u grudima.
Kad ne bi tražilo put napolje
kao zver iz kaveza
uz tu podmuklu tutnjavu u glavi.
Možda bih tada bolje čula svoje misli
i možda bih znala
šta sam ono pametno imala da kažem.

I zato čekam
da ovaj trenutak prođe.
Da pamet dođe sebi.
Da kolena ne izdaju.
Da suze odustanu.
Da se ponos trgne iz sna.
Da srce začepi gubicu.

I samo čekam,
jer čekati najbolje znam.
*****

Mrvice

*****
Ima stvari u životu koje ne delim sa drugima.
Četkicu za zube, na primer - nikad.
Mogu da ti pozajmim šminku, minđuše, majicu, haljinu, torbu... evo suknju ću da ti poklonim ako treba. Ionako ne volim suknje. Ali četkica za zube je samo moja.

Knjige, recimo. Njih obožavam. Ali ih i dajem, pozajmljujem, poklanjam, uzimam, ma ako treba i kradem... Sve varijante prolaze. A donji veš, recimo, to ni rođenoj sestri ne bih pozajmila. Da je nešto imam.

Prvu jutarnju kafu takođe ne dam nikome. Rado ću skuvati drugu svakome ko želi da mi se pridruži u tom ritualu, pod uslovom da ume da ćuti dok ispijanje traje. Ali ovu moju dozu buđenja u ovoj mojoj izgrebanoj i okrnjenoj šolji, koja je takva zato što je išla sa mnom gde god sam i ja išla, nju stvarno ne mogu da ti dam. To je nešto samo moje i tačka.

Muškarca isto ne delim ni sa kim. Ili ga zanimam samo ja, ili on mene ne zanima. Ništa to na delove ili procente, to mi ne treba. Jeste, tu sam vrlo sebična. Samo komplet paket prihvatam. Mogu da ti dam pola zadnjeg kolača, i ceo ako ti je frka. Preživeću i bez njega. A ko me iole zna, zna da su mi kolači jedna od najvećih životnih ljubavi. Čokolade se odričem bez problema, ako je baš toliko želiš. Šta mi teško. Nema bez čega ne mogu kad hoću.

    










E pola muškarca ne mogu da ti dam, a ne mogu ni da imam pola njega, nikako. Mogu da ti dam celog, ako vidim da si se baš nameračila, nije problem uopšte, eto ti ga pa ga imaj ti. Bolje tebi ceo čovek, nego svima po malo, a nikome dovoljno. 

Mrvice ne skupljam. Ne volim da lažem sebe. Bolje da sam skroz gladna nego da se zavaravam mrvicama. Njih dajem gladnim golubovima koji su mi redovni gosti. I oni su živi.

Sevap je.
*****

  

Jesenji deseterac

*****
Moj dragane, moja dunjo žuta
ostavi se dragi lajkovanja
jer lajk dobra donijeti neće
nit' me poukuj niti srca turaj
nit' mi piši sitne inboks knjige
niti turaj ruže po mom zidu
nit' klipove sa jutjuba slavnog
no ti preži svojega dorata
il' dorata iliti alata
nije bitna marka niti boja
pa ti pređi brda i doline
i pod prozor parkiraj se meni
(ščokoladom, mada i ne mora)
pa ti vikni iz bijela grla:
"Aoj, Goco, moja mila ljubo
bi l' se za me ti udala mlada?"
Zima ide, ja jorgana nemam
nit jorgana nit suvijeh drva
jutros snijeg na Jabuci pao
a śutra će kažu i u gradu
i u gradu i na Kolovratu

ako misliš da me grijat moreš
preži konja pa na duge pute
da zajedno zimu zimujemo
valja nama do proljeća doći
kako koja, svaka zima duža
ja nikako da navatam muža
pa da i ja status veze turim
i da brišem ono komplikejtid
pa da jedan selfi opalimo
kraj tanjira ili kraj dorata
može oba, nek se raskoš vidi
da dušmani vide sliku našu
da ne budem izrod među žene
da me više ne pitaju mladu
đe je meni kakav đuvegija
da mi drva za zimu dovuče
no na struju moram da se grijem
a račun mi hatišerif posta
no ti gledaj šta ćeš i kako ćeš
ja ovako zimovati neću.
*****

Prozori

*****
Ona ponekad namerno prođe njegovom ulicom, čak i kad je nikakav dobar razlog tamo ne vodi. I jedva čeka da prođe kraj njegove kuće a da se pritom nijednom ne okrene da pogleda u prozore skrivene iza grana stare lipe. Iza tih prozora on ionako više ne živi, njegovi novi vidici sad su okrenuti ka nekim horizontima obojenim fantastičnim bojama neke druge sreće.

Ona to zna, ali ipak obožava da zamišlja tu scenu: on je gleda krišom dok prolazi, vidi da se ona ne okreće i nije mu svejedno dok se pita da li je moguće da ga je već odbolovala. Možda i jeste. A možda samo pokušava da mu pokaže da jeste. Odgovor je negde između laži i istine.   

Neke ljubavi se prebole, a ne zaborave. Pamtiš sve, ali te ništa ne boli kad se setiš, sasvim ti je svejedno. A neke se, opet, kao "zaborave", ali se ne prebole nikad. Jer su u stvari samo naizgled zaboravljene. Ćute negde u prikrajku dok ih ne povampiri neka naizgled zaboravljena sitnica iz naizgled zaboravljenog perioda života. Dovoljan je dašak vrelog vetra, istog onog kakav je duvao one večeri kad joj je rekao da se bespovratno zaljubio u nju, da je vrati unazad u vreme kad su bili jedno. Ili topla letnja noć, kao jedna od onih u kojima su sate i sate provodili razmenjujući poruke... i nežnosti. Ona zelena haljina u kojoj je bila kad su se upoznali. Miris parfema koji je voleo da oseti na njenoj koži.

Ili opojni miris lipe koji se nezadrživo uvlačio kroz otvorena balkonska vrata iza kojih su se njih dvoje svakog dana iznova zaljubljivali jedno u drugo. Nečiji hod u daljini koji joj se u trenutku učini poznatim, i svaki put protrne od te pomisli iako zna da je nemoguće da to bude baš on. Ista pesma na radiju dok se vozi taksijem tamo kuda su obično išli zajedno. Preglasan muški govor iz gužve koji je podseti na njegov. Uvek je bio najbučniji u društvu. Bezbroj okidača koji je u deliću sekunde bace u dilemu da li je on stvarno zaboravljen ili sve ovo vreme samo pritajeno čeka mali trenutak njene slabosti da vaskrsne i nasmeje se u lice i njoj i njenom trudu. Gotovo da ga čuje kako se smeje glasno likujući, sav važan. (Ha ha, mene si mislila da zaboraviš? Šališ se?! Pa nisam ja od onih koji se tek tako zaboravljaju.)

Za svaki slučaj, ona još uvek zaobilazi mesta na kojima bi mogla da se saplete o sećanje na njegov smeh. Parfem je promenila, jer kad god joj neko kaže da lepo miriše, pred očima joj se stvori njegov lik koji joj šapuće iste te reči. Zelena haljina visi u ormaru daleko od pogleda, preventivno prekrivena crvenom.  Ako je obuče, može joj se učiniti da opet oseća na sebi onaj pogled koji bi otopio i glečer. Nije ni čudo što je otopio i njeno maleno poluzaleđeno srce. Uporno izbegava sve što bi moglo da probudi mirise, zvukove i osećaje iz tog vremena, jer još uvek ne zna da li može da veruje sebi.

Često se upita šta ako se nekad slučajno sretnu. Da li će se ponašati kao stranci, što sad svakako i jesu? Sigurno će se pretvarati da su samo obični poznanici koji se retko sreću: "E, ćao, otkud ti? Super sam, hvala, a kako si ti? Baš mi je drago da si dobro. Može, može neka kafa ovih dana, što da ne, vidimo se, ćao ćao." (A niko osim nje ne bi znao da je htela da kaže, zapravo da vikne naglas: otkud baš sad na tebe da naletim, to mi uopšte nije trebalo! Šta kako sam, nisam dobro, ama baš nikako nisam dobro, ali trudim se ubedljivo da to niko ne primeti, i sad sam još gore kad sam te srela, ali ne bih ti to priznala ni da mi je sad samrtni čas, da znaš. I baš mrzim to što izgledaš tako srećno, mislila sam da možeš da budeš srećan samo sa mnom, tako si bar govorio. I šta ti meni tu, vidimo se da pijemo kafu, kao da sam ti komšinica... kakva te kafa snašla, kao da  bih mogla s tobom da gustiram duplu kafu i pretvaram se da si mi neki drugar s kojim mogu da pričam o trivijalnim stvarima, a da ne budem svake sekunde neprijatno svesna opasnosti te blizine! Kao da nisi i sam svestan da dvoje ljudi posle onakve bliskosti mogu biti samo neprijatelji, ili stranci!)














Onda je iz takvih misli trgne olakšavajuća pomisao da im se putevi verovatno neće više nikad ukrstiti.

Ipak, ona i dalje s vremena na vreme opet prođe njegovom ulicom. Tek onako, bez ikakvog povoda. I svaki put ona osluškuje jačinu besomučnog lupanja svog srca u trenutku dok se ne okreće ka njegovim prozorima. Po jačini buke u grudima ona zna da on još uvek spada u onu drugu vrstu ljubavi. U one naizgled zaboravljene vatre koje iznenada planu, još brže se ugase i ostave ožiljak u zgarištu ispod pepela koji stalno krišom tinja i peče, iako se čini da je tu sve već odavno ugašeno i odbolovano.

Istina, svaki put je buka za nijansu tiša.

Jednog će dana posle mnogo vremena ona proći tim putem i neće ni primetiti da je srce prestalo da tuče onako glasno. Zanesena nekim svojim mislima neće čak ni videti da je prošla ispod njegovih prozora. Možda će se čak vratiti par koraka unazad, zastati i konačno se okrenuti da pogleda dvorište, stazu ispod mirisne lipe, kuću, balkon i prozore. Tek tada će ona znati da ispod pepela nema više ni varnice. Tek tada će moći bezbedno da se seća svega a da je ništa ne zaboli.

I tada konačno više neće imati razloga da ide njegovom ulicom.
*****     

Kašičica

*****
Ne volim kupovinu na rate.

Stalno treba da mislim šta me čeka sledećeg meseca. Visi mi nad glavom to hoću li imati za ratu, odakle mi i ako imam, hoće li mi posle rate ostati para za druge stvari. I taman prođe ta rata i pomislim: e sad sam mirna... kad eto ti je sledeća, viri iza ugla i čeka da me zgrabi. Nikad kraja tom začaranom krugu. Zato kupujem kad mogu i koliko mogu, a kad ne mogu objasnim sebi da mi to baš u tom trenutku nije ni potrebno. Jednostavno, nije mi suđeno da to imam. Živela sam bez toga i pre, pa ću nekako preživeti i do prave prilike za kupovinu.

Takva sam, ili imam ili nemam. Ili sve ili ništa.
Na rate - jok. 
Nikad.

Ni ljubav ne volim na rate.
Na malo, na sitno, kako god to nazvali. Na kašičicu, i to onu šupljikavu. Šta će mi kašičica, nije ljubav sirup za grlo pa da se uzima u dozama. Na pipetu da je trošim.

Ne volim muškarce koji stalno razmišljaju da li da se daju ili ne. One koji bi da me vole malo, pa da onda odu na kraći odmor od te ljubavi, pa da se opet vrate da me još malo vole, a sve vreme razmišljaju da se nisu možda previše predali. Ne volim to njihovo "malo". Stalno imam utisak da takvi misle da bi to njihovo "malo" ženama trebalo da predstavlja mnogo. A varaju se. To "malo" je ženi premalo. 

Ne volim ni muškarce pobegulje, one koji ti se uporno nude, pa onda prestravljeni pobegnu glavom bez obzira kad konačno kažeš: dobro, hajde, pokaži mi, baš da vidim kako ti to umeš da voliš, možda nam se i posreći, možda od nas još nešto i ispadne. 

Još gore, ne volim posle ni sebe kad shvatim da sam se zaletela pa baš takvom muškarcu rekla to "dobro, hajde".

Ne volim ni kad se taj muškarac predomisli pa se ipak vrati kad se malo sabere nakon što se oduzeo od straha. Od straha da će prestati da bude pravi muškarac ako postane zaljubljeni muškarac, ako dozvoli sebi da se preda bez rezerve i zadrške. Može slobodno opet da se oduzme što se mene tiče. Samo neka beži. Živela sam bez njega i pre, pa ću opet preživeti.  

Daj mi sve ili mi ne treba ništa.
Voli me bez ostatka ili me zaobiđi.
Takva sam, i kad dajem i kad uzimam.
Ništa na rate ni na kašičicu.
Jok.
Nikad.
*****

Kiša

*****
Šta ljudi rade kad pada kiša? Ona duga, uporna kiša koja nema nameru da stane, koja pada satima... danima?

I baš kad pomisliš da će prestati ("Evo, utišala se, samo što nije stala"), ona ne samo da tvrdoglavo nastavi da pada, već se i pojača, kao da hoće da ti se nasmeje u lice i da te kazni što si se uopšte usudio i da pomisliš tako nešto! ("Pa ja sam mnogo moćnija od tebe, mali čoveče, zar ti već nije jasno?")
Sve što ti preostaje jeste da pogneš glavu pred tom istinom i da mirno čekaš da prestane.

Ali, čime ispuniti čekanje?

Kroz zamagljen prozor vidim sivo nebo, oblake koji su se spustili tako nisko da mi se čini da bih, čak i ovako malena, mogla da ih dohvatim rukom samo da se popnem na prste. Mokre breze ispod prozora, opale latice raznobojnog cveća na travi. Na ulici kišobrani, kišobrani... i još kišobrana. Kao čudne šarene pečurke iznikle na mokrom asfaltu. Donekle sumorna slika za one čija je čaša uvek poluprazna.
Sa ove strane okna ni blizu sumornog: toplina, mir... i ti.

I šta sad da radimo nas dvoje, baš u ovom danu kad kiša nastavlja svoje neumorne pohode ne obraćajući pažnju na nas?

Znam!

Mogli bismo da izađemo na kišu bez kišobrana i puštamo brodove od papira niz potočić koji se sliva dvorištem. Mogli bismo da gazimo bosi po baricama i da se radujemo što postojimo, makar i mokri do kože. Da radošću prkosimo sivilu i smehom rasteramo oblake. Da se smejemo namrštenim licima nepoznatih prolaznika koji su odabrali da mrze i kišu. I tako sve dok se ne umorimo.

A mogli bismo, na primer, da ne radimo baš ništa. Da zatvorimo vrata, pustimo neku prijatnu muziku. Bitlse. Da se ušuškamo ispod čupavog, toplog pokrivača i da gledamo neki stari crnobeli film. Ili prosto da gledamo kroz prozor i dremuckamo. Mogli bismo samo da se držimo za ruke i da ćutimo tako, tiho, najtiše, da ne uplašimo kišu. Ako prestane da pada, život će morati da se nastavi tamo gde se zaustavio pre nje. Moraćemo da izađemo iz ove beskrajno tople oaze nežnosti. Da idemo u kupovinu, ili da platimo račune, ili svako za svojim obavezama. Kad kiša pada, sve to može da sačeka. Odlažemo te svakodnevne stvari. Kažemo: ići ćemo kad kiša prestane. Gde ćeš po ovoj kiši. Vidiš kako lije, nebo se otvorilo. Ni kišobran ti ne pomaže. Sačekaj, proći će.

Govorim: proći će, a u potaji želim da traje. Da pada još satima i danima. I mislim: Nebo, pusti kišu još da pada. Ja, kojoj je Sunce izvor snage i radosti, ja te molim, Nebo, da još malo plačeš. Ne otimaj mi ovo Sad i Ovde. Ne uskraćuj mi ovu bliskost i toplinu. Ne dozvoli da čarolija nestane. Začarana sam njegovim pogledom. I gle čuda, sviđa mi se ta začaranost. Ne otimam joj se. Ne pokušavam da se izvučem iz nje u realni svet. Dozvoljavam joj da me nosi, kao što dozvoljavam dobovanju kapi po prozorima da me raduje. Kao što dozvoljavam oblacima da me uspavaju. Kao što sam dozvolila ovom biću kraj mene da se useli u moj svet i da mi otvori vrata svog sveta.

Hajde da ćutimo tako dugo, sve dok se ispod prozora ne prikrade mrak, i dok nas jednolični ritam kiše ne uspava.
I kao i uvek, u onom čudesnom, tajanstvenom trenutku kad osetim da ću utonuti u san, prenuću se i progovoriti prva, jer ne želim još da zaspim. (Kad bih samo mogla ovaj tanani delić života između jave i sna, u kome između nas dvoje ne postoji više nikakva prepreka, da zaustavim u vremenu i pretvorim ga u večnost!)
A onda ćemo opet, kao našu tajnu mantru za sreću i protiv zlih sila koje idu tako svetom, razdvajaju zaljubljene i uništavaju ljubavi, voditi onaj uvek isti mali razgovor za laku noć.

Reći ću kroz polusan:
- Da te pitam nešto.
- Pitaj.
- Ali obećaj da mi se nećeš smejati.
- Evo, već se smejem.
- Dobro, smej se, ja baš volim kad se smeješ.
- Zašto?
- Zato što se srećni ljudi smeju. 
- Volim te.
- Kako si znao šta sam htela da te pitam?
- Pa pitaš me isto to pitanje svake noći. Već godinama.
- A zar ovo traje već godinama? Meni se čini da smo se upoznali tek nedavno.
- Spavaj, ludo jedna šašava. Laku noć.
















Stvarno, tako je lepo spavati i sanjati uz kišu koja u ritmu ljubavi dobuje po prozorskim oknima. Uz tebe, kiša je trenutno najlepše što mi se dešava i što mi donosi spokojan san.

Kiša... i najljubavnija rečenica koju bi mi iko mogao reći: "Laku noć, ludo jedna šašava".
*****

Ruža

*****
Uključim ja tako šivaću mašinu posle par meseci... dobro, nije par nego pešessedamosam, da budem poštena, ne mogu tačno ni da se setim kad je bilo.

Kad - ona neće. Ni da zvrkne. Ma ni da mrdne. Odbija poslušnost.

- Ajde, bre, Ružo, pokreni se, žurim. Samo da ovo prošijem časkom pa da idem da radim još nešto, sto poslova me čeka.

- Molim? Meni nešto...? - mrmlja pospano Ruža stara svega tu negde između dvadesetak i tridesetak. Za životni vek jedne šivaće mašine ona je već baka.

- Pa tebi, Ružo, ima li ovde još neko sem tebe i mene i mačora? Nije valjda Ruža ime za mačora?

- Ne mogu. Nešto mi se ne pokreće danas. Sve me boli.

- Šta to pričaš?

- Omatorilo se, mala, nisam ti više ni za šta.

- Ajde bre Ružo, ne zezaj, nemam ti kad.

- Nemoj ti meni "ajde bre", mala. Ti stalno nešto nemaš kad. Više te i vrapci znaju po tom "nemam ti kad". Samo juriš na sve strane. Nekad si mi tepala, te Ružice, te mašinice moja lepa, kakve smo haljine pravile zajedno... non-stop si se družila sa mnom, pazila me, a sad si zaboravila da postojim. Samo me koristiš kad treba neku rupu da zakrpiš. Sad sam ti Ruža, kao neka baba. Ne podmazuješ moje stare zglobove, ne viđam bela dana po pola godine, kako misliš da uopšte mrdnem?

- Aman, Ružo, jesi li prošle godine bila kod majstora na remontu danima, kao da si u banji bila koliko si se zadržala, ne znam šta ti sve nije promenio? I stavio ti novi grajfer, i remen... i kupila sam ti novu papuču, i novu stopicu, i silu božju novih igala, te za ovo, te za ono... grdilo para sam potrošila. Mogla sam za te pare da kupim novu mašinu.

- A je li? A ja da idem na otpad? E kako si bezobrazna! A kad si se učila i vežbala kako se lome igle i puca remenje, to si na meni eksperimentisala, a sad bi novu?! Ma sve ste vi iste. Samo iskoristite i bacite, pa hoćete novo - frkće Ruža na sav glas.

Vidim ja, đavo odneo šalu. Došlo neko crno vreme da moram da se ulizujem sopstvenoj šivaćoj mašini. I to za dva-tri šava. Šta ću, kud ću... moram. Nevolja. Ček da smislim kako da je smekšam.

 - Ajde, Ružo, Ružice moja lepa, dobra, kad te molim, ako znaš za ljutu nevolju. Ništa više ne mogu da zakopčam, sve se to skupilo od pranja, nema više materijala da valja. Moram da proširim ove pantalone, ili da kupim nove, ili da držim dijetu. Nove skupe, a dijeta mi se nešto i ne drži, znaš da ne mogu bez kolača. Samo ti mi sad možeš pomoći. Ti i niko više. Pa ti znaš koliko ja tebe volim. Znaš da te ja nikad ne bih na otpad, pa ti i kad odeš u penziju ja ću da te držim za ukras, ima na počasno mesto da te stavim, da uživaš kao grofica, i milje ću heklano da ti stavim odozgo ako hoćeš, Žućo može da čuči na tebi kad gleda kroz prozor, da ti pravi društvo, ajde, kad te lepo molim.

- Pričaj ti samo, ništa ti ja ne verujem. Da me iskoristiš sad pa da me opet zatvoriš u onu kutijetinu da skupljam paučinu još pola godine dok se ti opet ne setiš da postojim. E neću zainat.

- Ma neću, evo obećavam ti, Ružice, ako treba dvaput nedeljno ću ti skidati poklopac i kad mi ne trebaš, samo onako da se družimo.

- Aha, tako si rekla i u novembru prošle godine, a evo sad je kraj maja. Samo obećavaš, a lažeš kao kad si bila mala.

- E neću te slagati sad, majke mi. Da ti kažem u poverenju kao drugarici, ali nemoj nikome više da pričaš: imam još samo jedne pantalone koje mogu da zakopčam. Znaš li ti koliko će tu biti posla za tebe, još će ti i dosaditi da radiš svaki čas. Budi drug, molim te.

- Ma beži bre tamo!"!"#$%&//())=?**@}§!!!#$%&§!!

I tako... zategla Ruža, ne konstatuje me... povuci-potegni, morala sam dobro da je podmažem, na jedvite jade se pokrenula. Ma i posle je gunđala još dugo dok se nije pomirila sa sudbinom. Radi, a sve gunđa nešto sebi u bradu. Morala sam da joj tepam sve vreme.

Šta ćeš... sad vežbam ulizivanje. Ne ide mi to baš nešto, ne umem, providna sam, čak me i Ruža provalila, ali nema mi druge. Vežbaću. Kad mogu svi, naučiću vala i ja.
*****

Dve priče

1
*****
Gledam kako spava.
Osluškujem njeno disanje i čekam da postane dovoljno duboko, sve u strahu da je neki moj slučajni pokret ne probudi.

Napolju je tišina, kasno je i čitav grad već odavno spava. Volim da je pustim da zaspi prva. A ja... ja bih ostao ovako budan doveka samo da je ne probudim. Jer želim dugo da gledam taj usnuli lik... samo da je gledam i upijam svaku crtu lica, svaku boru od smeha i od svih životnih nedaća, i one bore koje je dobila od mrštenja dok se raspravlja o nečemu sa samom sobom u potaji, kad misli da je čak ni ja ne vidim... hteo bih da zapamtim mapu njenih pega kojima je darovana na rođenju, ili ih je stekla od večitog jurenja za toplinom sunčevih zraka. Da je slušam kako diše i da pokušavam da otkrijem šta sanja po izrazu lica.

Da mi je da sanja samo mene! Ponekad, samo ponekad sa strahom dozvolim sebi da pomislim da bi možda mogla da sanja i nešto drugo. Ili nekog drugog! Ma i to bih joj oprostio. Pa ne bi ona to svesno nikad. U snu nam dođe i ono što mi ne želimo da nam dođe.

Evo upravo sad, kad se ovako u snu jedva primetno smeška, i to samo desnim uglom usana, upravo sad bih voleo da sam samo na tren u njenoj glavi, u toj čudnovatoj zemlji bajki, i da mogu da vidim i saznam šta tu sve ima. Da otkrijem njene tajne misli, njene snove. Šta želi, čemu se nada, šta je boli. Šta hoće ona od mene uopšte? Kako se i otkud tek tako odjednom pojavila u mom životu? Gde je bila do sada? Zašto nije došla pre? I kako to da je, od svih mekanih, udobnih, divnih jastuka na ovoj planeti, odabrala baš ovaj moj jastuk da na njemu utone u san, kako to da je baš sa mnom sada, u ovom trenutku koji želim da pamtim dok sam živ, i koji ne bih prekinuo ni za sva blaga sveta? Zašto je od svih muškaraca koje je mogla da ima zastala baš kraj mene, običnog, jednostavnog, neprimetnog, ni po čemu posebnog? Koje su to nepoznate sile učinile da se sretnemo nas dvoje tako dalekih a toliko bliskih, tako različitih u svemu nevažnom a toliko sličnih u svim važnim stvarima? I šta ako ona jednog jutra samo zaključi da moje rame ipak nije dovoljno udobno za njene snove, i jednostavno nestane iz mog života isto onako kako se i pojavila? Šta ako s njom ode i poslednji tračak nade da i za mene postoji ona prava?

Kako bih želeo da znam sve to! Kako bi bilo dobro kad bih mogao samog sebe da ubedim da ovo nije samo san, da sam ja stvarno budan ovde kraj nje i da je ona stvarno usnula i nasmešena na mom jastuku. I kako bi bilo dobro kad bih bio siguran da će ostati tu gde jeste, da će ovaj osećaj koji me je pronašao posle mnogo hladnih godina potrajati. Ne znam čak ni kako smo se sreli, ni koje kosmičke sile su nas uputile jedno na drugo, ni kako se iskra upalila. Nas dvoje, u svojim dosadašnjim životima i dobitnici i gubitnici, bivali i srećni i tužni, i patili i radovali se, nas dvoje samosvojnih i još neukroćenih, sada na nuli od koje počinjemo udvoje. Ne znam zašto ni kako, jedino znam da ne želim da ovo nestane. I odbijam da spavam, jer ne želim da propustim nijedan sekund vremena provedenog s njom. Ćutaću ovako, ostaću  budan koliko god budem mogao i gledaću malo u nju, malo u zvezde. Možda mi one otkriju kako da je zadržim. Ili bar kako da je ne oteram.
*****

 2
*****
Budim se iz sna.
Skoro će zora.

Ne znam šta sam sanjala, ali san je bio tako prijatan i lep da sam gotovo zaboravila gde sam. Mnogo je vremena prošlo otkako sam poslednji put ovako ušuškano i mirno spavala na nečijem ramenu. Navikavam se polako, ali još nisam sigurna da li je to dobro ili loše po mene. Još uvek se iznenadim kad se probudim noću i vidim kako on spava kraj mene, na istom jastuku. On, nepoznat i poznat, dalek i blizak, toliko različit a tako sličan. On, za koga se s vremena na vreme usudim da pomislim da je moja druga polovina. Da je onaj jedan jedini deo slagalice koji je godinama nedostajao u mom prilično lepom životu, prijatnom i ispunjenom, u kome je ostalo još taman toliko mesta da se uklopi neko takav. Neko za koga od prve reči osetiš da je taj. Neko za koga od prvog trenutka znaš da će u tvom životu biti sve ono što ti nisi i da će voleti i čuvati sve ono što jesi... ma jednostavno ZNAŠ.

I kad se tako probudim, trudim se da budem mirna i tiha... tiša od najtiše tišine, da ga ni jednim uzdahom ni kretnjom ne uznemirim. Hoću da pustim da taj trenutak traje. Gledam ga u polutami kroz koju se polako probijaju tanani zraci svetla. Pokušavam da ucrtam u svoju memoriju njegov lik. Jer, ko zna, možda već sutra kaže da se samo šalio i da je sve ovo igra, da mu se samo učinilo da nas dvoje treba da budemo zajedno, možda već prekosutra svemu dođe kraj... a  ako jedne noći iznenada nestane, hoću da imam šta da pamtim: ovaj tren kad ceo svet spava, novo jutro se polako prikrada, a ja sam već potpuno budna i upijam toplinu kojom zrači njegovo lice u snu. Šta li on sanja? Mora da je nešto lepo, čim mu je lice tako mirno.

Kad bih samo mogla da ostanem budna, možda bih pronašla neki način da proniknem u njegove misli, da saznam šta želi. Da li sam ja sad u njegovom snu? Ako ga pitam, možda mi se odgovor neće dopasti. Bolje je da ćutim. Tako je, samo ću ćutati i pretvarati se da ne postojim, sve dok se sam ne probudi. Gledaću ga i vrteti po glavi milion pitanja. Još uvek mi nije jasno kako je sve ovo počelo, ni kako smo se uopšte sreli nas dvoje. Čini mi se da su neke tajne sile uplele tu svoje prste. Jednog dana sam živela svoj mirni, skladni život i ne sluteći da neko takav postoji... i odjednom - puf! - stvorio se odnekud, toliko nenametljiv da sam morala da ga primetim. Ne znam kako to da nazovem, ne znam da li je to ljubav, ali znam da mi donosi spokoj. I sad se pitam: da li je trebalo baš tako brzo da se naviknem na prijatnost spavanja na njegovom ramenu, kao da je to oduvek bilo tako, i šta da radim ako... ako i ovoga puta...?

Ma ne, neću ni da mislim o tome. Tu je, to je zasad dovoljno. Ne želim da strah od sutra pokvari ovo danas. Ne želim ni da ga moje suviše glasne misli probude. Želim samo da njegovo rame bude zauvek moje utočište od svega. Sad kad smo se nekim čudom pronašli, da jedno drugom budemo onaj deo slagalice koji nedostaje. I da nikad više ništa ne poremeti taj mozaik konačno sklopljen od hiljadu uzajamno ispunjenih želja.
*****

Ja protiv sebe

*****
- I stvarno misliš da je istina sve što ti govori?
- Zašto bi me lagao?
- Eh, zašto... zato što muškarci stalno lažu, to im je u krvi.
- On nije takav.
- Čuj, nije takav. Nema tog koji ne laže.
- Ima, on ne laže.
- Tako si rekla i prošli put pa si se grdno prevarila!
- E sad se ne varam.
- Ne mogu da verujem da si toliko naivna. Kako možeš da mu veruješ?
- Lepo, mogu. I prestani veċ jednom, postaje dosadno.
- Ali ti ga uopšte i ne poznaješ!
- Ko kaže?
- Znači, upoznali ste se?
- Nismo još sasvim.
- Pa kako ga onda poznaješ?
- Pa lepo.
- Nemoj da si neozbiljna, lepo te pitam!
- Poznajem ga dovoljno. Od prve rečenice sam osetila kao da ga oduvek znam.

- Stvarno ne mogu da verujem! Ti kao da ne živiš na zemlji, kao da ne znaš da se svi pretvaraju i glume da su ono što nisu dok ne postignu cilj! Čim dobije ono što hoċe, ostaviċe te kao onaj što se odselio u Australiju.
- Neće. Ovaj je drugačiji. I nema nameru da se seli nigde.
- Aha, pa tako si i tada mislila, pa se ispostavilo da te je lagao, a ti naivna kao tinejdžerka.
- Nisam više naivna, da znaš. Sad mogu bolje da pročitam muškarca.
- Ih, da "pročitaš muškarca"! Pa to još niko živi nije uspeo, baš ċeš ti da ga pročitaš. Sve go lažov do lažova, sve foliranti, kukavice i prevaranti!
- Ovaj nije takav.
- Ma hajde. To si rekla i za onog što te je ostavio zbog najbolje drugarice.
- Taj je bio pogrešan, ovaj nije.
- Kako ti možeš da znaš da nije pogrešan?
- Ne znam, ali oseċam.
- Ti i tvoj oseċaj! Koliko puta te je dosad prevario taj oseċaj?
- E pa sad me ne vara! Ovaj je totalno drugačiji, kažem ti.
- Ma nemoj?! A niste se još čestito ni upoznali?
- Bože, kad ti zapneš, nismo se ni upoznali! Pa šta? Upoznaċemo se. Uostalom, mi smo toliko slični, volimo sve iste stvari, iste knjige, iste filmove, istu muziku, isto mislimo o svemu... kao da se znamo godinama!

- Aha. Samo ti sanjaj. A šta ako se ispostavi da ti samo priča ono što ti želiš da čuješ, pa kad te natera da se zaljubiš, onda ċe da promeni ploču? Samo da znaš, kad se zaljubiš, biċe ti kasno! A znaš koliko ti je prošli put trebalo vremena da se oporaviš! Nisi ti više u cvetu mladosti, znaš da je s godinama svaki put sve teže.
- E sad neċu morati da se oporavljam. Ovoga puta ċe sve biti u redu.
- Dobro, nemoj samo posle meni da se žališ kako si se opet zeznula.
- Neċu se zeznuti. Sad sam dobro procenila.
- Ti dobro procenila? Pa ti nikad u životu nisi dobro procenila! Uvek nađeš neke pogrešne, pa posle ja moram da te tešim i da slušam tvoje jadikovke od jutra do sutra!
- Pa dozvoli da mogu i ja jednom u životu da nađem jednog koji nije pogrešan.
- Ti da ga nađeš? Kako da ga nađeš kad ti nijedan ne valja, svakom nađeš neku manu? Ne valja ti onaj što je advokat...
- Misliš onaj što stalno čačka nos i priča samo o razvodima? Pih.
- Dobro, ti bi ga naučila da ne čačka...
- Nemam ja kad nikoga da učim, to je trebalo mama da ga nauči.
- A šta fali onom što ima kafiċ? Jurio te pola godine, bogat, zgodan, frajer ipo.
- Zadrži ga za sebe. Žvaċe plastičnu kašičicu od espresa po tri sata, sluša Acu Lukasa, na ruci mu kopija Roleksa a on i ne zna da je kopija.
- Sve tebi smeta. Pa onda onaj što gaji maline, znaš da je buduċnost u gajenju malina, izašla si sa njim par puta, nije valjda da si i njemu našla manu? On je baš vredan, radan, domaċin čovek.
- Ha ha ha, baš me nasmeja! Onaj što kad ga zagrlim viče: ne proturaj ruke iza žbuna, beri ispred sebe! Jednom je išao sa mnom u Lili, ja punim korpicu a on govori: ne prepunjaj tu gajbicu, ugnjaviċe se mal'na! Nije taj za ljubav, njemu je samo malina na pameti.
- A ti bi, gospođice, ni manje ni više nego baš ljubav?
- Ni manje ni više. Samo ljubav.

 -Nije ti dosta da nađeš nekog s parama, pa da živiš fino i mirno i da imaš sve što poželiš?
- Nije mi dosta. I oladi više, majke ti, šta me muštraš tu ceo dan.
- Pa moram, kad si toliko naivna da još veruješ u ljubav i slične gluposti! Šta ti je ljubav dosad dobro donela? Čitav život se zaljubljuješ u pogrešne, pa mi posle šmrcaš na ramenu i kriziraš kao narkoman na odvikavanju. Ja ti stalno govorim, ali ti nikad ne slušaš, posle ti đavo kriv.
- Dobro, istina je da sam se zaljubljivala u pogrešne. Ali kako ne shvataš da ovaj nije pogrešan?
- A ti si baš vešta da to proceniš, pokazala si više puta.
- Sad sam sigurna.
- Kako to?
- Pa... ne umem baš da ti objasnim. Znaš, kad mi se obrati, nekako mi se oko srca razlije neka toplina, oseċam da sam našla srodnu dušu. Osećam da bih mogla da ostarim s njim. I tačno mogu da zamislim sliku nas dvoje kao dva totalno matora stvora kako jedno drugo pazimo i čuvamo i posle toliko godina. I kako se i tako stari još volimo!

- Auh, kakva romantika, muka mi je od toga! Pa to bre ne postoji više ni u filmovima, a kamoli u životu.
- E baš postoji, crkni od muke.
- Ma da. Gusko jedna naivna. Lepi su ti tvoji snovi.
- A kad mi kaže kako je ceo život sanjao da ostatak života provede s nekim kao što sam ja, tačno znam da me ne laže! I sve moje mane, sve što ja ne volim kod same sebe, on voli. Ne smetaju mu. Kaže da me i te mane čine takvom kakva jesam, i da me hoċe baš takvu.
- Da zna koliko imaš mana, ne bi tako pričao. A šta kad te upozna, pa se predomisli?
- Neće se predomisliti. Voli me.
- Ne mogu da verujem. Ma jesi li ti to konačno našla nekog normalnog? Da te voli takvu, da ne poželi da se menjaš?
- Pst, kucni u drvo da ne urekneš! Izgleda da je ovaj normalan!
- Evo kucnuću... nekako mi sve to zvuči suviše lepo da bi bilo istinito... ali baš zvuči lepo, priznajem...
- Jelda? I ti imaš dobar oseċaj?
- Ma nemam ja, ja sam tu uvek da te opominjem, ali nekako mi se čini da ċeš me ubediti...
- Eto vidiš!
- Ali nemoj slučajno posle da bude da te niko nije upozorio! I nemoj da mi dolaziš da te ja lečim i vraċam u život ako se pokaže da si opet pogrešila! Nemam ja više nerava za tvoje promašaje.
- Neċu, videċeš da ċe ovog puta biti sve dobro!
- Ti si baš rešila da probaš?
- Baš sam rešila. Jesi li uz mene?
- Pa... ne mogu te pustiti samu tek tako. Ipak smo ti i ja jedno, moramo se držati zajedno. Samo ne znam ima li taj tvoj gospodin Normalni dovoljno mesta u srcu za sve nas koji smo u tvojoj glavi?
- Malo će biti gužva u početku, ali naviknuće se. Moraće. Da probamo?
- Da probamo. Ništa nam drugo ne preostaje.
*****

 

Proleće

*****
Da sam nešto voda.
Pa da samo zaobiđem. Ili preskočim.
A kad ne može ni jedno ni drugo, da napravim sebi novo korito. Nema te prepreke.
Ali nisam...
I zato mogu samo da se pritajim i čekam da prođe.
Jer sve jednom prođe, i dobro i loše.

I prošlo je.
Sad sam sigurna: ko čeka, ko pronađe u sebi dovoljno snage i strpljenja, taj i dočeka.

I tako sad gledam kroz prozor u ovo čisto, vedro i sunčano prvo prolećno jutro, još uvek jednom nogom u snu, još neprobuđena i nepovezana sa stvarnošću. I mislim: dočekasmo i mi smrznute ptice stanarice da nas proleće otkravi. Da nam prvi stidljivi tračci sunca ugreju krila puna hladnoće, pa da i mi vidimo malo radosti. Lako je onima koji odu u Bolje. Umeće je u ostajanju. Tu gde jesi, sa onim što imaš i bez onih koje više nemaš. Bez ptica selica, sebičnih kukavičkih pobegulja koje svoja krila rašire i odlete u Bolje čim malo prigusti. Umeće je kad po ko zna koji put moraš da prikupiš na gomilu sve što ti je preostalo i da kreneš ispočetka. Kad se hrabriš i govoriš sebi kako je sve u redu, da je moralo tako da se završi, da su i odlasci deo života, da će zima brzo proći, da nije smak sveta i da ćeš opet biti dobro. Da ti je bolje samoj. Sve vreme ovog sveta je konačno samo tvoje, i možeš da ga trošiš kako god želiš. Kažeš sebi: baš neka je otišao, nije ni bio nešto naročito. Nisam ga ni volela bogzna kako. Onako. Malo. Samo je naišao u trenutku kad mi je bilo dosadno.

 
I onda počinju da se nižu jedan za drugim dani, noći, nedelje, meseci... čini ti se da je svaki dan kao godina, a noć kao beskonačni niz slika koje se samo smenjuju kao na pokretnoj traci, ne puštajući te da se izvučeš iz lavirinta sećanja. Nekad ne spavaš, nekad ne jedeš, nekad ne želiš da vidiš nikog živog, nekad čak i ne dišeš. Ili ćutiš, ili pričaš bez smisla bilo šta samo da ne zaplačeš. To ćeš kad te niko ne vidi. Boriš se, guraš dalje, korak po korak, dan po dan. Uporno odbijaš da padneš i još upornije nastavljaš dalje.

Sve dok se jednog jutra ne probudiš i shvatiš da je prošlo. Da više ne trčiš kad telefon zazvoni, da više nemaš želju da ideš tamo gde bi mogla sresti njega. Da te stihovi one pesme, jedne jedine zajedničke, više ne bole. Udahneš duboko, pogledaš se u ogledalo i kažeš: sad si dobro, prošlo je. Požar je ugašen. Opet si ona stara.

I vratiš se u život.

Ko zna zašto je moj život odlučio da mu se vratim baš u prvo jutro novog proleća, dok pospano gledam kroz prozor i bezuspešno pokušavam da sklopim u neku smislenu celinu fragmente misli razasute svuda naokolo, a miris tek skuvane kafe polako počinje da budi sva uspavana čula. Zašto baš ovog radosnog, svetlog jutra da shvatim da te više ne volim. Možda je baš to znak za neki novi početak.  

Ne volim više ni tebe ni ono što smo bili, ili ono što sam ja verovala da jesmo. Čak me i pomisao na to naše vreme ostavlja ravnodušnom.

Istina, često se setim svega.

Tebe. Tvoje zarazne želje za životom i novim svetovima. Tvojih ruku, očiju, reči, šaputanja. I sebe. Opijene novom radošću, ošamućene ogromnom iznenadnom srećom, zalutale u svet čoveka spremnog da se svim silama bori da osvoji, i nespremnog da zadrži to što osvoji. Setim se koračanja kroz jedan period života sa glavom u oblacima, daleko od stvarnosti. Setim se koliko je tvoja ljubav bila velika i stvarna i kako je brzo nestala čim je postala uzvraćena. Ali sve te slike su već izbledele i nekako usput prestale da bole. Ne znam kako ni u kom trenutku se to desilo, samo shvatam da mogu mirno da vratim film unazad bez bojazni da će to negde u dubini duše pokrenuti neku novu lavinu. Ponovo plovim mirnim vodama.

Život bira trenutak, piše radnju i bira glumce za uloge koje im je namenio.
Meni je ovog puta namenio borbu, a i pobedu.
Meni je namenio prvo prolećno jutro da me osvesti. Da me podseti  kako je lepo živeti, disati, radovati se svakom novom danu. Kako je lepo voleti, preboleti, pa opet voleti. I kako jedva čekam da volim ponovo. Makar i greškom.

I evo, smešim se potajno na samu ludu pomisao: možda će mi život sledeći put, umesto epizodne uloge u tvom, nameniti glavnu ulogu u nečijem životu.
Onu koja se igra do kraja filma. Po mogućstvu srećnog.
*****

    
   

Maslačak

*****
I?

Šta ċemo sad? 

Sad kad si rešio da nestaneš isto tako iznenadno kako si se i pojavio?

Ušetao si u moju orbitu bez ijednog pitanja i najave. Zaposeo sve kao da se to podrazumeva. Tek tako, iz čista mira. Tako ċeš i otiċi, i red je. Ne dozvoli sebi da izneveriš svoj karakter. Budi to što jesi do kraja. Zapali mostove, neka gore. Šta će nam.

Kažeš, previše ti značim, zauzela sam ti mnogo mesta u srcu i u glavi, zato moraš da odeš dok još možeš. Ako ne odeš sad, nećeš moći da odeš nikad. Kako logično! Kažeš, ne možeš da prihvatiš da ti jedna žena za tako kratko vreme postane toliko važna. Naravno, ne dozvoli da ti postanem sve. Budi sam sebi centar sveta, jednom nogom uvek spreman na bekstvo. Ostani dosledan svojoj ideji o bezuslovnoj slobodi. 

 














Znam ja da ti meni želiš sreċu i ostvarenje svih snova. A šta ako je moja sreċa u tvom prisustvu? Šta ako moji snovi direktno zavise od ugla pod kojim moja glava leži na tvom ramenu? Šta ako moje sunce jutrom izlazi onog trenutka kad vidim kako me gledaš dok se budim? I zašto uopšte da se budim ako me tvoj pogled ne dočeka? I šta ako padne noć kad odeš i više nikad ne svane? 

Nemaš ti pojma kako je to... kad nisi mrtav, a nisi ni ceo. Kad si samo stručak maslačka u nečijim rukama. Kad je dovoljan samo jedan nečiji dah da te raznese u stotine tužnih paučinastih niti i da se više nikad ne sastaviš. Da te vetar odnese u hiljade nepoznatih pravaca i da od tebe ne ostane ni pomen da si ikad postojao na ovoj planeti. Ne želim ti ni da saznaš. Neke stvari u životu je najbolje ne spoznati.

 

Šta ako se moje srce raspara po svim šavovima kad shvati da je i ovog puta zalutalo u pogrešan lavirint i da sad ne ume da nađe izlaz? Šta ćemo s tim? 

Ti ništa, naravno. 

A ni ja. 

Ponekad je jedino što čovek može da uradi - da pusti da bude tako kako jeste. Kao u pesmi. Let it be. 

Jer ti zarobljen u mojoj duši ne možeš da budeš srećan. Za tebe je sloboda, da sanjariš i juriš iluzije, da nadgledaš svet iz vasione, da živiš svoj san izvan realnosti, da pobegneš glavom bez obzira čim ti se pruži prilika i da se, prirodno, nikad ne osetiš krivim zbog toga. Zato ti samo leti, traži svoju zemlju Nedođiju. Budi zauvek Petar Pan. A ja... ja ću ostati ptica stanarica. Moji letovi su uzbudljivi i bajni, ali kratki, i krajnji cilj im je uvek povratak gnezdu.

Vidiš, ja više nemam vremena da patim. Odavno sam velika devojčica. Imala sam dovoljno prilika da naučim na teži način kad je trenutak da se povučem i pustim. Zato ne veruj u ove moje izanđale romantične paćeničke fraze. Neće biti smaka sveta. Rešila sam, za tobom patiti neću.  

Ovoga puta odlučno odbijam da budem bilo čiji maslačak. Kao kad se jutarnja rosa povuče pred suncem, tako ćeš i ti nestati iz moje glave. I ni trag neće ostati da svedoči o tebi. Srce će mi ne samo ostati celo, biće i veće nego ikad do sada, i sunce će izlaziti svakog jutra sve sjajnije. Večita noć neće nikad nastupiti, jer će moj osmeh uvek imati dovoljno snage da nadjača mrak. I dalje ću živeti sasvim lepo i mirno, sa onom istom malom dnevnom dozom samoće sa kojom sam se već saživela. 

Biću ona ista ja koja se uvek raduje sitnicama, životu, sunčanom danu, kapima kiše na prozoru, dobrim ljudima, ona koja se najglasnije smeje i najtužnije plače... kad baš mora. 
Samo što je ta žena sada tako jasno svesna da ne mora. 
Nisi joj dao dovoljno jak razlog za suze. 
*****

Neću

*****
Neću ljubav osrednju, prostu,
Bledunjavu, mlaku.
Hoću da se zemlja zatrese
Kad tvoj pogled stane
Na mom koraku.

Neću da mi pišeš obične reči
Kakve si svakoj pre mene pisao.
Hoću da mi kažeš kako
Dok mene nisi sreo
Nisi ni sunca video
Ni vazduha disao.
















Neću zagrljaje svakidašnje
Umesto pravih da mi nudiš.
Hoću da od prvog trena
Samo za mojim bićem žudiš.

Neću da slušam priče prazne
Koje se svagda mogu čuti.
Hoću da stvoriš bajke razne
U kojima se samo voli i ćuti.

Neću da smišljaš danima
Nešto posebno što bi mi rekao.
Hoću da ti na licu piše
Da si čitav život mene čekao.













Neću susret kakvi su svi
Redovni susreti na svetu.
Hoću sudar svetova fatalni
Da naopako okrene planetu.

Neću ljubav usputnu, tek tako
Ili zato što se s nekim mora
Ovaj život provesti.
Hoću da nebo plače od sreće
Kad shvati da smo se ti i ja
Prosto morali sresti.
*****
 

Nedelja

*****
Volim nedelju.

To je jedan tako prijatan, miran dan kad samo hodam na prstima i šapućem da slučajno ne uplašim taj mir.
Sve se bojim, oteraću ga nekako.

Nedeljom naročito ne mislim na tebe.
Savršeno mi uspeva da uživam u tom spokoju. Nisi mi ni na kraj pameti. Baš me briga s kim si i šta radiš, kako ti dani prolaze. Srećan jesi, u to sam sigurna. Jer čovek koji pobegne od jedne sreće može samo da ode u još veću sreću.

Ne mislim ja na tebe ni ostalim danima, da smo načisto, nemoj preterano da se raduješ. Nema dana kad se setim tvog osmeha. Čak ni ozloglašeni ponedeljak nije u stanju da me natera da se setim boje tvog glasa. Utorkom je to još ređa pojava. Ni sve srede na planeti ne mogu učiniti da pred moje oči odnekud iz potaje iskrsnu tvoje. Četvrtak je dan još od svanuća unapred osuđen na nepriseċanje. I nema apsolutno nikakve šanse da se petkom setim topline tvog zagrljaja. Subote su čak razigrane i pune pritajene radosti što na zvono telefona nijednom ne pomislim da bi broj na ekranu možda mogao biti tvoj.

Ali nedelja!...

Nedelja je tako potpuno i savršeno idealan dan za totalni gubitak memorije kad je u pitanju životna epizoda zvana TI. Kad sve stane i utihne, kad lenja popodnevna tišina zavlada ljudima, gradovima i svetovima, a pritajena nedeljna melanholija zapreti da bi možda mogla da uzdrma temelje moje ravnodušnosti prema prošlosti, onda te se sasvim sigurno najmanje seċam.

I tako dan za danom. I vrlo dobro mi uspeva.

(Klošarenilo)







Molim?

Kako to misliš: a noċi?
Ko je uopšte spomenuo noċi?

Noċi nikako ne spadaju u ovu bebrižnu i lagodnu priču o zaboravu. One su nešto sasvim drugo.
Noċi su priča za sebe. Što danju propustim, noċu nadoknadim.

Kad se dan ugasi, noċ kao po komandi popali redom sva sećanja. Rasproste ih po nebeskom svodu kao da su zvezde. Neka od njih jedva bledo svetlucaju, neka prijatno sijaju... Najviše je onih koja šljašte kao odsjaj jarkog sunca na mirnoj vodi, teraju oči da se zatvore pred snagom tog blještavila. Zato brzo i čvrsto zatvaram oči i samo ćutim i dišem i čekam da prođe. Da opet svane jutro. Bilo koje obično jutro bilo kojeg dana.

Bilo bi idealno kad bi taj dan bio baš nedelja. Jer nedelja je dan kad se uopšte ne setim ni da si postojao. Zato i volim nedelje. Daju mi snage da izdržim sav taj sjaj u noćima prepunim kaleidoskopske igre sećanja po nebu. 

Ali, opet nemoj da se raduješ: ne može se desiti da zalutaš čak ni u moju noć. Jer otkad je na tvojoj planeti svanulo, na mojoj je noć. Sad kad smo postali suprotni svetovi, nećemo se sresti čak ni u snovima. Bezbedni smo i ti i ja.
*****

(fotocredit: Klošarenilo)