*****
Da sam nešto voda.
Pa da samo zaobiđem. Ili preskočim.
A kad ne može ni jedno ni drugo, da napravim sebi novo korito. Nema te prepreke.
Ali nisam...
I zato mogu samo da se pritajim i čekam da prođe.
Jer sve jednom prođe, i dobro i loše.
I prošlo je.
Sad sam sigurna: ko čeka, ko pronađe u sebi dovoljno snage i strpljenja, taj i dočeka.
I tako sad gledam kroz prozor u ovo čisto, vedro i sunčano prvo prolećno jutro, još uvek jednom nogom u snu, još neprobuđena i nepovezana sa stvarnošću. I mislim: dočekasmo i mi smrznute ptice stanarice da nas proleće otkravi. Da nam prvi stidljivi tračci sunca ugreju krila puna hladnoće, pa da i mi vidimo malo radosti. Lako je onima koji odu u Bolje. Umeće je u ostajanju. Tu gde jesi, sa onim što imaš i bez onih koje više nemaš. Bez ptica selica, sebičnih kukavičkih pobegulja koje svoja krila rašire i odlete u Bolje čim malo prigusti. Umeće je kad po ko zna koji put moraš da prikupiš na gomilu sve što ti je preostalo i da kreneš ispočetka. Kad se hrabriš i govoriš sebi kako je sve u redu, da je moralo tako da se završi, da su i odlasci deo života, da će zima brzo proći, da nije smak sveta i da ćeš opet biti dobro. Da ti je bolje samoj. Sve vreme ovog sveta je konačno samo tvoje, i možeš da ga trošiš kako god želiš. Kažeš sebi: baš neka je otišao, nije ni bio nešto naročito. Nisam ga ni volela bogzna kako. Onako. Malo. Samo je naišao u trenutku kad mi je bilo dosadno.
I onda počinju da se nižu jedan za drugim dani, noći, nedelje, meseci... čini ti se da je svaki dan kao godina, a noć kao beskonačni niz slika koje se samo smenjuju kao na pokretnoj traci, ne puštajući te da se izvučeš iz lavirinta sećanja. Nekad ne spavaš, nekad ne jedeš, nekad ne želiš da vidiš nikog živog, nekad čak i ne dišeš. Ili ćutiš, ili pričaš bez smisla bilo šta samo da ne zaplačeš. To ćeš kad te niko ne vidi. Boriš se, guraš dalje, korak po korak, dan po dan. Uporno odbijaš da padneš i još upornije nastavljaš dalje.
Sve dok se jednog jutra ne probudiš i shvatiš da je prošlo. Da više ne trčiš kad telefon zazvoni, da više nemaš želju da ideš tamo gde bi mogla sresti njega. Da te stihovi one pesme, jedne jedine zajedničke, više ne bole. Udahneš duboko, pogledaš se u ogledalo i kažeš: sad si dobro, prošlo je. Požar je ugašen. Opet si ona stara.
I vratiš se u život.
Ko zna zašto je moj život odlučio da mu se vratim baš u prvo jutro novog proleća, dok pospano gledam kroz prozor i bezuspešno pokušavam da sklopim u neku smislenu celinu fragmente misli razasute svuda naokolo, a miris tek skuvane kafe polako počinje da budi sva uspavana čula. Zašto baš ovog radosnog, svetlog jutra da shvatim da te više ne volim. Možda je baš to znak za neki novi početak.
Ne volim više ni tebe ni ono što smo bili, ili ono što sam ja verovala da jesmo. Čak me i pomisao na to naše vreme ostavlja ravnodušnom.
Istina, često se setim svega.
Tebe. Tvoje zarazne želje za životom i novim svetovima. Tvojih ruku, očiju, reči, šaputanja. I sebe. Opijene novom radošću, ošamućene ogromnom iznenadnom srećom, zalutale u svet čoveka spremnog da se svim silama bori da osvoji, i nespremnog da zadrži to što osvoji. Setim se koračanja kroz jedan period života sa glavom u oblacima, daleko od stvarnosti. Setim se koliko je tvoja ljubav bila velika i stvarna i kako je brzo nestala čim je postala uzvraćena. Ali sve te slike su već izbledele i nekako usput prestale da bole. Ne znam kako ni u kom trenutku se to desilo, samo shvatam da mogu mirno da vratim film unazad bez bojazni da će to negde u dubini duše pokrenuti neku novu lavinu. Ponovo plovim mirnim vodama.
Život bira trenutak, piše radnju i bira glumce za uloge koje im je namenio.
Meni je ovog puta namenio borbu, a i pobedu.
Meni je namenio prvo prolećno jutro da me osvesti. Da me podseti kako je lepo živeti, disati, radovati se svakom novom danu. Kako je lepo voleti, preboleti, pa opet voleti. I kako jedva čekam da volim ponovo. Makar i greškom.
I evo, smešim se potajno na samu ludu pomisao: možda će mi život sledeći put, umesto epizodne uloge u tvom, nameniti glavnu ulogu u nečijem životu.
Onu koja se igra do kraja filma. Po mogućstvu srećnog.
*****
Da sam nešto voda.
Pa da samo zaobiđem. Ili preskočim.
A kad ne može ni jedno ni drugo, da napravim sebi novo korito. Nema te prepreke.
Ali nisam...
I zato mogu samo da se pritajim i čekam da prođe.
Jer sve jednom prođe, i dobro i loše.
I prošlo je.
Sad sam sigurna: ko čeka, ko pronađe u sebi dovoljno snage i strpljenja, taj i dočeka.
I tako sad gledam kroz prozor u ovo čisto, vedro i sunčano prvo prolećno jutro, još uvek jednom nogom u snu, još neprobuđena i nepovezana sa stvarnošću. I mislim: dočekasmo i mi smrznute ptice stanarice da nas proleće otkravi. Da nam prvi stidljivi tračci sunca ugreju krila puna hladnoće, pa da i mi vidimo malo radosti. Lako je onima koji odu u Bolje. Umeće je u ostajanju. Tu gde jesi, sa onim što imaš i bez onih koje više nemaš. Bez ptica selica, sebičnih kukavičkih pobegulja koje svoja krila rašire i odlete u Bolje čim malo prigusti. Umeće je kad po ko zna koji put moraš da prikupiš na gomilu sve što ti je preostalo i da kreneš ispočetka. Kad se hrabriš i govoriš sebi kako je sve u redu, da je moralo tako da se završi, da su i odlasci deo života, da će zima brzo proći, da nije smak sveta i da ćeš opet biti dobro. Da ti je bolje samoj. Sve vreme ovog sveta je konačno samo tvoje, i možeš da ga trošiš kako god želiš. Kažeš sebi: baš neka je otišao, nije ni bio nešto naročito. Nisam ga ni volela bogzna kako. Onako. Malo. Samo je naišao u trenutku kad mi je bilo dosadno.
I onda počinju da se nižu jedan za drugim dani, noći, nedelje, meseci... čini ti se da je svaki dan kao godina, a noć kao beskonačni niz slika koje se samo smenjuju kao na pokretnoj traci, ne puštajući te da se izvučeš iz lavirinta sećanja. Nekad ne spavaš, nekad ne jedeš, nekad ne želiš da vidiš nikog živog, nekad čak i ne dišeš. Ili ćutiš, ili pričaš bez smisla bilo šta samo da ne zaplačeš. To ćeš kad te niko ne vidi. Boriš se, guraš dalje, korak po korak, dan po dan. Uporno odbijaš da padneš i još upornije nastavljaš dalje.
Sve dok se jednog jutra ne probudiš i shvatiš da je prošlo. Da više ne trčiš kad telefon zazvoni, da više nemaš želju da ideš tamo gde bi mogla sresti njega. Da te stihovi one pesme, jedne jedine zajedničke, više ne bole. Udahneš duboko, pogledaš se u ogledalo i kažeš: sad si dobro, prošlo je. Požar je ugašen. Opet si ona stara.
I vratiš se u život.
Ko zna zašto je moj život odlučio da mu se vratim baš u prvo jutro novog proleća, dok pospano gledam kroz prozor i bezuspešno pokušavam da sklopim u neku smislenu celinu fragmente misli razasute svuda naokolo, a miris tek skuvane kafe polako počinje da budi sva uspavana čula. Zašto baš ovog radosnog, svetlog jutra da shvatim da te više ne volim. Možda je baš to znak za neki novi početak.
Ne volim više ni tebe ni ono što smo bili, ili ono što sam ja verovala da jesmo. Čak me i pomisao na to naše vreme ostavlja ravnodušnom.
Istina, često se setim svega.
Tebe. Tvoje zarazne želje za životom i novim svetovima. Tvojih ruku, očiju, reči, šaputanja. I sebe. Opijene novom radošću, ošamućene ogromnom iznenadnom srećom, zalutale u svet čoveka spremnog da se svim silama bori da osvoji, i nespremnog da zadrži to što osvoji. Setim se koračanja kroz jedan period života sa glavom u oblacima, daleko od stvarnosti. Setim se koliko je tvoja ljubav bila velika i stvarna i kako je brzo nestala čim je postala uzvraćena. Ali sve te slike su već izbledele i nekako usput prestale da bole. Ne znam kako ni u kom trenutku se to desilo, samo shvatam da mogu mirno da vratim film unazad bez bojazni da će to negde u dubini duše pokrenuti neku novu lavinu. Ponovo plovim mirnim vodama.
Život bira trenutak, piše radnju i bira glumce za uloge koje im je namenio.
Meni je ovog puta namenio borbu, a i pobedu.
Meni je namenio prvo prolećno jutro da me osvesti. Da me podseti kako je lepo živeti, disati, radovati se svakom novom danu. Kako je lepo voleti, preboleti, pa opet voleti. I kako jedva čekam da volim ponovo. Makar i greškom.
I evo, smešim se potajno na samu ludu pomisao: možda će mi život sledeći put, umesto epizodne uloge u tvom, nameniti glavnu ulogu u nečijem životu.
Onu koja se igra do kraja filma. Po mogućstvu srećnog.
*****
Нема коментара:
Постави коментар