Ćutanje

*****
Već dugo znam
šta se krije iza ćutanja.

Utihnuli su oni razdragani nemiri
i moje misli više ne beže u nepoznatom smeru
tražeći u svemu znake koje mi šalješ
i ruke više ne trepere kao zadnji list na grani
na spomen tvog imena.

Ne sanjam više trenutak kad ću te sresti
i ne zamišljam reči koje bi mi tada mogao reći
ni staze kojima smo mogli hodati do jutra
govoreći jedno drugom neke slatke besmislice
do iznemoglosti.

Kao da su nestale one čudne niti
koje su tvorile zaseban svet samo za nas
koje su nas činile bliskima i drugačijim od drugih.
Ili mi se možda samo činilo...
možda ih nije ni bilo.

I više ne marim tako mnogo
što se nije ostvarilo ono što smo jednom želeli
i kao da mi je skoro svejedno
što se svetla na sceni naše priče lagano gase
i što je slika nas dvoje u mojoj glavi sve bleđa i bleđa
do nestajanja.

Samo još ovo glupavo srce
poslednjim snagama poskoči iz ravnodušnosti
kad pomislim na sve ono lepo
što je moglo da nam se desi
i da je možda moglo biti i drugačije
da nismo bili tako pomireni sa sudbinom.

Da smo se možda i mi mogli voleti
kao što drugi ljudi vole druge ljude
i da smo možda mogli pronaći jedno drugo
i živeti nekim malenim, divnim životom
deliti preostale zemaljske dane
i mir i nespokoje...

Samo da nisam ćutala.
Samo da nisi ćutao.
*****