Priznanje

*****
Moj Život i ja
retko se srećemo
u poslednje vreme.
Sve ređe i kraće kako godine idu.
Bivali smo i u ljubavi i u svađi,
a ni danas nismo
baš neki nerazdvojni drugari.
On vuče na svoju, ja na svoju stranu.
On u klin, ja u ploču.
Kad ja jurim levo-desno
kao pijani vrabac,
on mirno stoji po strani i smeje se
mojim neveštim pokušajima da letim.

Ponekad je prinuđen i da mi podmetne nogu
da se spotaknem,
jer zna da drugačije ne umem da stanem.
I tako, dok ja umorna od jurnjave stojim,
osvrćem se oko sebe
i čudim se
kako se svet sav nešto promenio,
moj Život protiče neumitno kao reka.
Ako potrčim za njim,
stalno mi za stopu izmiče.
Brži je od mene i kad stoji.
Ne da se stići, nevaljalac.

Ali kad pogledam malo bolje,
ima i pravo.
Ko bi više imao strpljenja da čeka
da mu ja posvetim malo pažnje.
Pokušavao je bezbroj puta
da mi privuče pogled,
da mi uđe u fokus,
nije da nije.
A ja sam stalno odlagala:
čekaj, bre, živote, još ovo,
pa još ovo,
i još samo ovo da završim,
pa ću onda da te živim
natenane.

Na kraju će mi uteći ispred nosa,
a neću stići čestito ni da progovorim
s njim.
A sigurna sam da je imao
štošta fino i mudro da mi kaže,
samo da sam imala kad da ga saslušam.
Nikad ga stvarno nisam shvatala ozbiljno.
Oduvek mi je delovao
kao nešto što se podrazumeva,
kao neki dobričina koji će stalno biti tu,
na dohvat ruke.
Sad kad počinje
neposlušno da mi klizi kroz prste
i prosipa se uludo na sve strane
brže nego što bih želela,
vidim da sam bila u zabludi.

Potcenila sam ga.

I znam da ovo što ću reći
nikako ne menja stvar,
i da ni reka ni vreme
nikad neće poteći unazad,
ali bilo bi fer da priznam grešku
i da mu odam priznanje.

Ozbiljan si ti igrač, Živote.
Za svaki respekt.
Skidam kapu pred tobom.
Praštaj meni nedokazanoj
što sam te olako shvatila.
*****