Restart srca

*****

Dvadeset prvi je vek.

Sve su izmislili što je moglo, a vala i što nije moglo da se izmisli.
Razne sprave za letove po nekim dalekim kosmosima.
Elektronske naprave kakve nismo mogli ni da sanjamo.
Tehniku kakvu nismo mogli ni u najluđim snovima da zamislimo.
Vidimo sazvežđa milionima svetlosnih godina daleka kroz neke tamo teleskope.
Tesan nam je svemir.

Putujemo avionima. Plovimo preko okeana. O brzim vozovima da ne pričam.
Gledamo se sa prijateljima, a bogami i sa strancima sa drugih kontinenata preko nekih skajpova i pričamo preko votsapova i vajbera kao da smo jedni drugima u sobi.
Znamo šta se dešava u svakom ċošku planete zahvaljujući najsavršenijoj tehnici i tehnologiji.
Snimamo, fotografišemo i delimo po raznim
internet-platformama raznim uređajima sa raznim ekranima, malim i velikim.
Znamo šta ko jede za doručak, ručak i večeru u Japanu, Minhenu, Senegalu, Torontu ili Litvaniji kao da smo svi tu za istim stolom.

Imamo rezervne baterije i delove za sve moguće i nemoguće uređaje.
Crkne ti miš, ti kupiš novog.
Pokvari se TV, majstor malo nešto čačne i popravi. Ili kupiš drugi, veći, lepši. Ili ga samo onako prosto po starinski udariš da proradi.
Preskače ti tastatura, kupiš novu. Još bržu i bolju, maltene sama piše na svim jezicima, ti joj samo diktiraš.
Telefon ti uspori, zablokira, rasklopiš ga, izvadiš bateriju, karticu, vratiš sve, uključiš ponovo... radi kao iz prodavnice.
Pokvari ti se mp3 plejer, ubodeš iglom u onu rupicu i resetuješ ga. Opet svira bez greške. I dur i mol, i sve note su mu na broju.
Zakoči ti tablet, laptop, računar... ti ga isključiš, izvadiš struju, vratiš, uključiš, restartuješ. Sve ponovo radi, kao da greške ili kvara nije ni bilo.

Niko nije izmislio taster da možeš da resetuješ srce.
Zamisli ovo: potkrala ti se sistemska greška na srcu. Omaklo ti se, nemaš pojma kad, kako i zašto. Mala, majušna, ali dovoljna da na kratko izbaci sistem iz koloseka.
Ti klikneš na taj taster, isključiš srce, sačekaš par minuta da se ohladi mašina, uključiš ga ponovo.
I srce opet radi kao novo.

Ni traga tome da mu je nešto falilo. Ne preskače. Ne štreca. Ne koči. Ne usporava. Ne gasi se. Ne odbija funkcije. Ne obustavlja rad.
Drži isti ritam kao i pre kvara. Kao tek kupljeno, još u fabričkom pakovanju pod garancijom.

Ili mu prosto pobrišeš višak nepotrebnih i suvišnih stvari u memoriji, kao kod telefona, jer, pobogu, kako ne shvataš, to mu samo otežava i usporava rad.
Izbrišeš neke foldere, ostaviš samo ono najbitnije sa čim sistem može da funkcioniše.

Šta će ti milion slika u memoriji, i ružnih i lepih, dosta su ti dve-tri najlepše sa malo podataka, koje baš i ne opterećuju memoriju.
Slike kućnih ljubimaca ne briši, oni su tu uvek za tebe.
Izuzev u februaru kad se mačke zaljube, ali se brzo vrate.
To im je oprošteno, ljubav ne pita.
Ni pejzaže ne briši, da ih gledaš kad hoćeš da odmoriš dušu.
I muziku ostavi, ona je lek za sve.

Šta će ti 375 telefonskih brojeva kad te zove samo bliža familija i sedam iskrenih prijatelja.
Prečisti to. Briši.

Šta će ti vajber kad te svako njegovo zvono štrecne. Izbriši i njega, malo li je 35 MB.

Šta će ti skajp kad preko njega svi mogu da ti vide facu i šta na njoj piše, pa da te pitaju šta ti je.
Ko će objašnjavati. To je za one koji mogu da se pretvaraju. Gumicu u ruke, briši i to.

Ostavi samo fb, da virneš nekad kad se uželiš tajno i na kvarno šta ona/on radi.

Zašto da čuvaš 43958 poruka kad je u onoj poslednjoj
sažeta poenta čitave filozofije svih svetskih ljubavi,
malih i velikih, nenormalnih i običnih, pravih i pogrešnih:
NIKAD NIŠTA NIJE BILO NIT ĆE IKAD BIT ZA SVA VREMENA.
Lepo Štuke rekle sve u ime svih nas.

Nego, da se razumemo... to ti možeš sa telefonom.
Sa srcem jok.
Srce je najčudnija sprava na Kugli Planeti. Bez upravljača i bez unapred upisanog programa. Bez rezervne memorije.
Bez mogućnosti za sitne popravke i zamenu rezervnih delova.
Bez USB kabla za priključak sa mozgom.

Srce?...
To bre tvrdoglavo, nedokazano, bandoglavo, zadrto, svojeglavo.
Pečobrazno.
Utripovalo da je pametnije od svih a nema pojma o životu.
Radi samo kako, kad i šta ono želi. Kako mu je ćeif.
Ne možeš mu narediti ni objasniti, niti lepim ubediti.
Možeš ili da ga pratiš na putu u belaj ili da se praviš da
ga ne poznaješ.

Taj ko bi otkrio to dugme za restart srca, taj bi spasio mnoge.
Ispraznio mnoge ludnice.
I klinike za odvikavanje od raznih depresija i zavisnosti.
Izbrisao mnoge dijagnoze iz enciklopedija.
Smanjio proizvodnju i prodaju alkohola i ostalih
pomoćnih sredstava za utehu.
Mnoga dobra bi se tu još ukazala i postigla.
Obogatio bi se taj. I za čukununuke bi preostalo.
Neki Nobel bi mogao tu da padne.

Samo se taj još nije rodio.
Niti će.

Odoh ja u ilegalu.
U tajnu laboratoriju.

Možda baš ja dobijem tog Nobela.
*****