Maslačak

*****
I?

Šta ċemo sad? 

Sad kad si rešio da nestaneš isto tako iznenadno kako si se i pojavio?

Ušetao si u moju orbitu bez ijednog pitanja i najave. Zaposeo sve kao da se to podrazumeva. Tek tako, iz čista mira. Tako ċeš i otiċi, i red je. Ne dozvoli sebi da izneveriš svoj karakter. Budi to što jesi do kraja. Zapali mostove, neka gore. Šta će nam.

Kažeš, previše ti značim, zauzela sam ti mnogo mesta u srcu i u glavi, zato moraš da odeš dok još možeš. Ako ne odeš sad, nećeš moći da odeš nikad. Kako logično! Kažeš, ne možeš da prihvatiš da ti jedna žena za tako kratko vreme postane toliko važna. Naravno, ne dozvoli da ti postanem sve. Budi sam sebi centar sveta, jednom nogom uvek spreman na bekstvo. Ostani dosledan svojoj ideji o bezuslovnoj slobodi. 

 














Znam ja da ti meni želiš sreċu i ostvarenje svih snova. A šta ako je moja sreċa u tvom prisustvu? Šta ako moji snovi direktno zavise od ugla pod kojim moja glava leži na tvom ramenu? Šta ako moje sunce jutrom izlazi onog trenutka kad vidim kako me gledaš dok se budim? I zašto uopšte da se budim ako me tvoj pogled ne dočeka? I šta ako padne noć kad odeš i više nikad ne svane? 

Nemaš ti pojma kako je to... kad nisi mrtav, a nisi ni ceo. Kad si samo stručak maslačka u nečijim rukama. Kad je dovoljan samo jedan nečiji dah da te raznese u stotine tužnih paučinastih niti i da se više nikad ne sastaviš. Da te vetar odnese u hiljade nepoznatih pravaca i da od tebe ne ostane ni pomen da si ikad postojao na ovoj planeti. Ne želim ti ni da saznaš. Neke stvari u životu je najbolje ne spoznati.

 

Šta ako se moje srce raspara po svim šavovima kad shvati da je i ovog puta zalutalo u pogrešan lavirint i da sad ne ume da nađe izlaz? Šta ćemo s tim? 

Ti ništa, naravno. 

A ni ja. 

Ponekad je jedino što čovek može da uradi - da pusti da bude tako kako jeste. Kao u pesmi. Let it be. 

Jer ti zarobljen u mojoj duši ne možeš da budeš srećan. Za tebe je sloboda, da sanjariš i juriš iluzije, da nadgledaš svet iz vasione, da živiš svoj san izvan realnosti, da pobegneš glavom bez obzira čim ti se pruži prilika i da se, prirodno, nikad ne osetiš krivim zbog toga. Zato ti samo leti, traži svoju zemlju Nedođiju. Budi zauvek Petar Pan. A ja... ja ću ostati ptica stanarica. Moji letovi su uzbudljivi i bajni, ali kratki, i krajnji cilj im je uvek povratak gnezdu.

Vidiš, ja više nemam vremena da patim. Odavno sam velika devojčica. Imala sam dovoljno prilika da naučim na teži način kad je trenutak da se povučem i pustim. Zato ne veruj u ove moje izanđale romantične paćeničke fraze. Neće biti smaka sveta. Rešila sam, za tobom patiti neću.  

Ovoga puta odlučno odbijam da budem bilo čiji maslačak. Kao kad se jutarnja rosa povuče pred suncem, tako ćeš i ti nestati iz moje glave. I ni trag neće ostati da svedoči o tebi. Srce će mi ne samo ostati celo, biće i veće nego ikad do sada, i sunce će izlaziti svakog jutra sve sjajnije. Večita noć neće nikad nastupiti, jer će moj osmeh uvek imati dovoljno snage da nadjača mrak. I dalje ću živeti sasvim lepo i mirno, sa onom istom malom dnevnom dozom samoće sa kojom sam se već saživela. 

Biću ona ista ja koja se uvek raduje sitnicama, životu, sunčanom danu, kapima kiše na prozoru, dobrim ljudima, ona koja se najglasnije smeje i najtužnije plače... kad baš mora. 
Samo što je ta žena sada tako jasno svesna da ne mora. 
Nisi joj dao dovoljno jak razlog za suze. 
*****