Nedovršena pesma

*****
Trebalo bi da prećutim.
Da ti ne kažem koliko si blizu
i onda kad nisi,
koliko toplih reči od tebe čujem
čak i dok ćutiš nemo.
Trebalo bi, ali ne umem.
Zato pričam koješta
da sakrijem sve što ne želim da znaš
i ne zaustavljam se
sve dok me poljupcem ne ućutkaš
dok od te bujice reči ne ostane samo dah
tebi namenjen.
I kad ućutim, još mi kradeš reči.

Mogla bih ja i da ti ne kažem.
Da sakrijem kako su radosna jutra
kad ugledam tvoj lik
i kako su noći spokojne i tihe
kad me ti ogrneš svojom dušom.
Mogla bih, ali ne umem.
Zato idem ulicama s osmehom na licu
i vičem u sebi na sav glas
ne mareći za čuđenje i podsmeh
na licima nepoznatih prolaznika.

I briga me što se smeju mom osmehu
i što misle: evo, još jedna što je skrenula s uma.
Ja pričam dvesta na sat
i smejem se i plačem, sve u isti mah
jer ne znam
da li mi kraj ove pesme
nosi radost ili tugu
a sve reči su mi ostale kod tebe
i sad nemam one prave

da je dovršim sama.
*****