Koja si ti zvezda

*****
Nikad ne pitam ljude ono što sami ne kažu.
Čemu pitanja.
Sudbina se ionako prepozna bez reči.

Kad bih samo znala da postojiš negde TI. 
Ti, meni od sudbine namenjen, sazdan prema mom snu. Za mene određen. Moj Nepar.
Kad bih znala da ćeš me pronaći. Bilo kad. Makar čekala još dve večnosti da Ti-nepar i Ja-nepar postanemo Par. Ne bih te pitala ni kako ti je ime, ni kako izgledaš. Slobodno mi prećuti to. I baš me briga gde živiš i gde si proveo godine pre mene, jer samo naše godine će se računati na kraju. 

Ako bih te uopšte i pitala nešto... jednom, nekad, možda... volela bih da znam kakve su ti boje oči. Jesu li tople. Sijaju li. Toliko da mogu da vidim svoj odraz u njima.
I boja glasa. Ne kad govoriš glasno, već kad šapućeš nežne reči. Volela bih da bude boje ljubavi.  
I kako mirišeš, to želim da znam.
Jesu li ti ruke tople. Dovoljno tople da otope sav led sa mene.
A ostalo... 
Ne moraš mi reći ništa.

Ne zanima me kakve boje košulju nosiš, ni šta voliš da jedeš. Nije me briga piješ li kafu sa šeċerom ili bez. Samo da je piješ sa mnom dok se jutrom ćuteći iz našeg skrivenog sveta vraćamo u stvarnost. Ni šta radiš i čime se baviš. Ni da li nosiš džins ili kravatu, psuješ li sudiju kad gledaš fudbal. Ne zanima me da li voziš ili ideš pešice, sve dok te put vraća  meni.

Ali bih jako volela da znam šta sanjaš kad si budan. 
Čega se plašiš. 
Za čim žudi tvoja duša. 
U koje maštanje bežiš od dnevnog sivila. Koju knjigu pamtiš iz detinjstva. Voliš li sunce. Bojiš li se mraka, onog mentalnog, ne noćnog. Jesi li se ikad osećao kao bespomoćna tačkica u Univerzumu.

Kad pogledaš u nebo pred spavanje, tražiš li na njemu vremensku prognozu za sutra ili tajnu beskonačnosti svemira. Da li osećaš da te ja čekam negde sa druge strane pogleda. Hoćeš li moći da ćutiš sa mnom do iznemoglosti, pa i dalje, kad te već sve zaboli od tišine. 

I volela bih da znam koja je prva rečenica koju  bi mi rekao. Misliš li da ljubav može da traje duže od bljeska. Kad se zaljubiš, da li skakućeš od sreće. Da li ponekad hodaš sa glavom u oblacima kao ja. Da li trčiš radosno u susret ljubavi ili se skrivaš od nje u nadi da te neće prepoznati.

Kad hodaš, da li te put nosi ka divljoj prirodi ili već utabanoj stazi. Kojom nogom započinješ korak. Veruješ li u moċ Univerzuma da spoji naše potpuno nespojive puteve. Kad se smeješ, je li tvoj osmeh širok i glasan ili samo smešak, kao da se plašiš da ne preteraš i uvrediš osmehom mračne sile. Je li život za tebe večiti izvor radosti ili zbir sitnih trauma. Kojom bi me rukom grlio. 

Nosiš li uvek sa sobom kišobran za svaki slučaj ili ne mariš ako ponekad i pokisneš. Da li bi mogao sa mnom da plešeš bos po baricama nakon tople letnje kiše i da se smeješ kao dete. Je li za tebe čaša uvek polupuna ili poluprazna. Veruješ li u slučajnosti ili misliš da se sve dešava iz nekog razloga. Voliš li kad sneg škripi pod nogama. Bežiš li glavom bez obzira kad shvatiš da si počeo da se vezuješ. U čemu je smisao tvog postojanja na ovoj Kugli Planeti. Šta je u onoj najdubljoj dubini tvog biċa koju ne pokazuješ svima, za koju znaš samo ti i oni odabrani. To bih te pitala.

Umeš li da kažeš: volim te, a da ne zvuči patetično, i da ti ipak poverujem. Zaplačeš li ikad ili nikad, i da li ti suze nekad krenu i od sreće. Kad te život boli, da li trpiš muku sam ili tražiš pomoċ prijatelja. Kad umoran spustiš glavu na jastuk, s kojim prizorom sa one strane zatvorenih kapaka voliš da zaspiš. Govoriš li uvek ono što misliš, i misliš li ozbiljno sve što kažeš. Veruješ li i ti da nas životinje razumeju. Hoćemo li imati mačku ili psa, ili oboje. Na kojoj strani kreveta spavaš, na onoj sa koje možeš da ugledaš prvi sunčev zrak ili na onoj čije senke jutro zaobilazi. Na kom ramenu ćeš me uspavljivati. 

Tako neke baš čudne stvari ja bih tebe pitala. Onda bih znala da si baš ti taj moj Nepar. I da ćeš prigrliti i onu moju čudnu stranu kao i ja tvoju. Dosadna sam, znam. Uvek preterujem, to mi je jedna od mana. Ali to sam ja. Šta smo mi bez svojih mana. Nedovršeno i neoblikovano ništa.  















E, da... i volela bih još da znam... 
kad podignem pogled ka svemiru u noći, ka onom blistavom mnoštvu, koja si ti zvezda. 
Nadam se, moja zauvek.
*****


("From which stars have we fallen to meet each other here?"
Friedrich Nietzsche)

Osam misli o snovima

#1
*****
Žao mi je tebe što ne znaš da sanjaš.
*****

#2
*****
... jer da znaš da sanjaš, znao bi koliko je moj život lep...
*****

#3
*****
... a ja sanjam celog života. Nekad sanjam juče, nekad danas, nekad sutra. Ali uglavnom kad god je mrak. A nedelja ima sedam mrakova. Ako ne računam još poneki mračan dan. Ruke mi prepune snova. Previše je to za tebe. A ti, tako budan... i tako praznih ruku.
*****

#4
*****
... Sanjam da sam pahulja. Bela, meka i nežna, krilata i iskričava. Raduju mi se svi osim tebe, jer ti ne voliš sneg. Lepršam gore iznad svih i mogu da vidim sve što poželim. Kad ti se naslonim na rame, ti me samo blago otreseš rukom. A ja padnem, i ne zaboli me. Samo se pridružim gomili drugih palih pahulja. I bude mi lakše što znam da nas je mnogo na svetu skliznulih sa nečijih ramena. Nisam jedina.
*****

Elativ

*****
Ti si - kaže - sva PRE-... 
Previše ozbiljno shvataš stvari. Previše zapitkuješ. Previše smaraš pitanjima, a i odgovorima. Previše pričaš, previše ćutiš. Previše se poveravaš nepoznatim ljudima, previše komentarišeš. Previše prijatelja imaš. Previše veruješ u sve što sam ti pričao. Previše pišeš, previše poezije deliš. Preglasno se smeješ, pretiha si kad treba da budeš glasna. Previše se vezuješ. Previše notifikacija mi izlazi od tebe. Previše srca i smajlija dodaješ u komentare. Previše tvojih slika mi stalno iskače pred oči. Previše tražiš, previše daješ. Prečvrsto se držiš za reči koje kažem. Preozbiljna si. Preluckasta si. Preemotivna si. Previše me voliš. Previše me uznemirava što postojiš. 

Jeste - priznadoh. Baš takva sam. Ja sam ti sva PRE-.
Prekrupan zalogaj za tvoj preuski emotivni prostor. Prejasna za one koji previše ne znaju šta hoće. 
Prestvarna za one koji nose glavu previsoko u oblacima. Prejaka za preslabe. Preuporna kad nešto želim, prehladna kad od nečega odustanem.

To PRE-, to ti se, dragi moj, zove ELATIV. Ako nisi znao. Ima u gramatici. Kad ,,odrasteš", kašće ti se samo.
I to, i sve drugo što tek treba da naučiš o životu.  

Slobodno me zovi Ona Prečudna Žena. Previše me ne pogađa šta misliš o meni. Premalo vremena imam za gubljenje na stvari i ljude koji mi postanu prenevažni.
*****

 

Tebi pričam

*****
Tebi pričam.
Tebi što se praviš da me ne čuješ.
Tebi, moj Snu.
Tebi, što čitaš ovo i pitaš se: ko, je l' ja? 
Vidim ja to već neko vreme, postalo ti je preudobno u mojoj glavi.
Razbaškario si se tu kao da si u svojoj dnevnoj sobi i nemaš nameru da izađeš.
E pa, ako se ja pitam, krajnje je vreme da se tu malo pospremi i provetri.
Moraćeš da napustiš zonu komfora, dragi moj Snu.
Nema ovde više ničega za tebe. Izađi malo napolje, prošetaj iz moje glave.
Jer moja glava ima o čemu da misli. Ako si umislio da si ti moja jedina tema ovog decembra, grdno si se prevario. Sati su ti odbrojani.

*****
Imala sam dugo jedan San.
Neostvariv. Nemoguć. Nedostižan.

Sanjala sam da je život bajka.

Znate ona bajka u kojoj ljubav uvek vodi glavnu reč, a princ i princeza su tu samo da upotpune doživljaj. Bajka u kojoj ništa nije nemoguće, u kojoj se sve odigrava baš onako kako priželjkuješ dok čitaš. U kojoj je nemoguće moguće, a prepreke su toliko sitne da je čak i najmanji kamenčić na obali reke ogroman u odnosu na njih. Bajka u kojoj je sve tako idilično i savršeno, pa čak  i kad se završi još dugo zadržiš u sebi neku nestvarnu toplinu, ostaneš tako uljuljkan sa osmejkom na kraju usana. Toplinu koja te natera da poveruješ da je stvaran život isto takav.

A onda me je jednog tmurnog jutra, sasvim neočekivano,  iza ugla dočekala gospođa Stvarnost. Samo mi je kratko šapnula 'dobar dan' na uvo, tek toliko da moj uspavani mozak čuje negde u daljini alarm za buđenje. A moj mozak, njemu tako malo treba da  podigne uzbunu. On ne spava čak ni kad ja spavam. On uvek jedva čeka da sretne tu gospođu Stvarnost, jer njih dvoje su baš odavno nerazdvojni prijatelji. Da u duetu započnu teror nad malim srcem pokislim i šćućurenim u uglu mog bića, da mu svojim hladnim dahom ugase i poslednji tračak nade da bajke ipak postoje. Dva mrguda protiv jednog Sna.

- Ti nepopravljiva sanjalice, zar još nisi shvatila da ovde vladamo MI? - viču uglas. - Zar si uopšte i na trenutak pomislila da čovek može da živi u bajci? Uozbilji se, devojko... pa odrasla si valjda. Kao da je ovo prvi put da te mi vraćamo u kolosek. Ne budi tako nerazumna. Rasteraj ti lepo tu gužvu pa da se pomirimo i nastavimo dalje zajedno kao i pre nego što ti se taj bezobrazni prevarant San krijući ušunjao u glavu. 

*****
I tako... dragi moj lepi Snu, suđeno ti je da stradaš. Sudbina ti je zacrtana još od samog početka. Od danas si beskućnik, što se mene tiče. Traži novi dom, u nekoj tuđoj glavi koja te ne poznaje dovoljno, koja će ti poverovati. Koja još uvek ne zna kako si ti loš podstanar. Samo spavaš i sanjaš i noću i danju. Sad idi gde znaš. Ja ti više ne mogu pomoći. Znam ja da je tebi tu lepo, baš si se navikao da obitavaš u meni. Pravo da ti kažem, i ja sam. Ali ne mogu više da živim u tebi. Imam ja drugih poslova nego da gajim Snove koji ničim ne uzvraćaju. Loš si drug, Snu, sebičan si. Uzmeš a ne vratiš. Uspavaš me a ne probudiš me kad odeš, samo se izvučeš kradom, onako lopovski, a pustiš me da verujem da si još tu. A ti već davno digao sidro. E nećemo tako. Nemam ja više vremena za neostvarene Snove. Idi muči neku novu žrtvu. Ja bih konačno samo malo da spavam i da ama baš ništa ne sanjam, za promenu.

Ali da znaš jednu stvar, Snu...
Tebi pričam!
Tebi što se praviš da me ne čuješ.
Ako slučajno nigde ne budeš mogao da nađeš mesto za sebe...
i ako niko drugi ne bude hteo da te sanja...
ili ako budu hladne noći i ako budeš sasvim sam na celom svetu... ti se vrati.
Za svaki slučaj ostaviću ti odškrinut prozor. U ime onih lepih trenutaka kad si činio da izgleda kao da je bajka na dohvat ruke. Sačuvaću ti malo mesta, makar i krišom od ovog mog ljubomornog mozga. Nisam ja surova i bezosećajna kao on. Ne mogu te pustiti tek tako da se zalediš.
Sakriću te negde duboko u srce i niko neće ni primetiti da još postojiš. Ušuškaću te tu gde ti je lepo i toplo, a ti samo ćuti i miruj i pretvaraj se da si nestao. Tinjaj tu lagano. Samo bez varnica, molim. Jer vatru ne želimo, tek što smo uspeli jednu da ugasimo. Možda nekad dođu bolja vremena za bajke, možda te tada i pustim na svetlost dana.

Samo ti i ja ćemo znati da se skrivaš tu.
Samo ti i ja ćemo se ponekad prisetiti kako smo lepo umeli da sanjamo.
Jer samo ti i ja znamo da je ustvari sve u životu moguće, samo je nemoguće odreći se Sna.

Tako ti je to, dragi moj Snu...
Ti što se praviš da me ne čuješ.

*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)

Možda

*****
Ne pamtim ja ništa.
Zaboravila sam.
Sve je pokrila limska magla.

Ne vidi se više ni gde čekam ja, ni gde dišeš ti.
Obale nam daleko. Između njih sazvežđa.
Pet-šest ulica između nas, a kao Rusija su.

Dovikujemo se ćutke, a glasovi samo plove niz reku. 
Ne čuješ da ti pružam ruke, ja ne vidim šta mi govoriš. 
Zvala bih te da ti kažem gde sam... ali zaboravila sam kako sam te ono zvala. 

Možda te nisam nikako ni zvala. 
Možda nisam nikad ni imala prave reči da te dozovem. 
Možda te nisam nikad ni dotakla. 
Možda sam te izmislila u snovima. Stvorila te iz želje. Iz praznih ruku. 
Možda i ne postojiš. Ni ja možda ne postojim, možda je to sasvim sigurno.
Možda je sve ovo samo san, i kad se probudimo biċemo kao i na javi - ti samo svoj i ja samo svoja, svako na svojoj obali a niko ničiji. 
Možda ċeš se ujutru upitati ko ti je to bio u snu. 
Možda ċu se i ja upitati šta sam tamo tražila... verovatno onaj trenutak radosti koji sam zaboravila i sad ne mogu nigde da ga nađem. Otplovio za mesecom u ovu maglu... i ne vraċa se. 

Ni ti se ne vraċaš. 
Samo da znaš, ako se ne vratiš, spavaċu na sredini kreveta i biċe mi nikad udobnije. 
Ako uopšte ikad više budem spavala. 
Ako se ne vratiš, poješċu i tvoju čokoladu, zainat. 
I obuċi ċu najlepšu haljinu i pevaċu celu noć sama sa sobom na sav glas da proslavim to tvoje nevraċanje.
Govoriću samoj sebi da sam dobro. 
I da je tako dobro što nisi tu.

Jer da si tu, možda bih morala da te grlim, a ruke su mi noćas tako hladne. 
Upaliċu zvezde umesto sveċa da rasteram maglu.
A umesto svetla videċu tvoj nasmejani lik koji mi govori: 

"Raduj se, evo nisam više tvoj. 
Ne brini, neċu ti se nikad vratiti. 
Budi sreċna, neċu te više grliti. 
Smej se, nikad te više neċu poljubiti.
I samo laži i dalje da me ne sanjaš. 
Možda čak  i sebe ubediš da je to istina."
*****

*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)

Nije dobro, ali ne brini, biće i gore... ili: bolje da sam progutala ključ

*****
Jedan od onih dana... novembarskih.
Novembar mi nekako nikad nije bio omiljeni mesec. Lep početak dana i tmuran kraj. Sunčano jutro i svetlo popodne brzo se pretvore u mračnu jazbinu.
Tada rano uključim sva svetla po kući i sve uređaje, računar, televizor, odvrnem muziku, pojačam zvono na telefonu, sve odjednom.
Idealan način da rasteram duhove.
Nije da ih nema...

Naročito često dolaze u ovo doba godine. Kad je jesen, crvena, smeđa i zlatnožuta sa retkim primesama zelene koja bi je možda malo razvedrila. Kad su dani kratki a mrak dugo traje i nikako da se razredi. Bude gust, maglovit i neprobojan. Treba ti mačeta da se probiješ kroz njega. Pomalo strašan. Ni nalik onom radosnom letnjem mraku, bistrim, toplim, zvezdanim noćima koje te prosto mame da izađeš napolje i da uživaš u njima, ili da bar izađeš na balkon ili izviriš kroz prozor. Ili onom snežnom zimskom mraku kad šuškava belina po kojoj hodaš čini da se raduješ kao dete.

Ovaj novembarski rani sumrak je nekako depresivan, čak i za one koji nisu tome skloni. Dođe ti da se zavučeš u najdublji ugao kuće. Da se ogradiš nekim neprobojnim zidom da te niko ne vidi i da te niko ništa ne pita. Da se pokriješ po glavi da te neki stari duh slučajno ne pronađe. Jer ćeš onda morati satima da se objašnjavaš sa njim. A i sa samim sobom. Šta je bilo - šta nije bilo, zašto je bilo - zašto nije bilo, šta bi bilo da je bilo - šta bi bilo da nije bilo... i razne slične smaračke besmislice.

Ali uzalud. Pokrivaj se ti po glavi koliko želiš, ko bi duhu zabranio da se provuče kuda on želi... da ti se bez pitanja zavuče u jednu od onih zaključanih tajnih fioka u glavi i da tamo čačka, traži, rovari, kopa po tvom pamćenju.... uporno i bezobrazno, sve dok sa dna fioke, ispod ogromne gomile onog što je moralo biti zaboravljeno, ne izvuče neki naoko mali, nezaboravljeni detalj... neku sitnicu koja je isto kao i ostale male i velike stvari trebalo da bude zaboravljena... ali, nekim čudom je preživela ispod te gomile. Valjda se pravila mrtva, kao u onim tragičnim filmovima. Kad zločinci pomisle da su pobili sve, ali neko na dnu gomile se samo pravio mrtav da bi ostao živ, a još niko to ne zna. Pa bi sad ovaj novembarski rani sumrak bio idealno vreme da se to sazna.

I tako, odjednom, iz čista mira izroni iz fioke jedan mali detalj... i vikne: živ sam, bre! Izroni jedan sasvim običan pogled jednog običnog para očiju. Sad ne mogu da se setim ni koje su boje bile. Nisu bile ni nebeski plave, ni azurne kao more, ni crne kao ponoć, ni zelene kao moj Lim. Nimalo romantične ni poetične. Ma bile su neke sasvim obične boje. Da li je moguće da boju ne pamtim? Ali toplina tog pogleda se tako jasno stvorila ispred mene u deliću sekunde. Jasan, bistar, vedar pogled, gleda me pravo u oči. I koga sad briga za boju, pored te topline kojoj ni glečer ne bi odoleo! Otkud sad on, sad kad mi uopšte ne treba, ni najmanje! Sad kad sam bila sigurna da sam ga baš lepo zaboravila, kao i sve ostalo u toj tajnoj fioci pod ključem. Možda da sam tada progutala ključ, kao u onim bajkama... možda mi sad taj pogled ne bi bio kao... nekako kao ujed komarca. Svrbi te, a ne smeš da se počešeš, jer ćeš napraviti sebi veći problem. Bolje ti je da to ne diraš, da se praviš da ne primećuješ. Što je, naravno, nemoguće, ko bi to izdržao. Smešno a istinito. Ma tragikomedija jedna. 

Jedino što mogu da uradim jeste da se lagano i nečujno na vrhovima prstiju izvučem iz sopstvenog uma i pokušam da posmatram to sa strane. Kao da se to dešava nekom drugom. I da samoj sebi održim pridiku. Nema mi druge. Bar neka korist od toga što sam Vaga. Jer ako jedno moje Ja malo skrene, tu je ovo drugo Ja da ga sestrinski povuče za uho i vrati na pravi put. Ako pustim prvo Ja da uhvati krivinu, ode sav trud u propast. Fioka je ionako već otključana, i njen sadržaj je već počeo da ispada, svakog trenutka može da se prospe na sve strane, ne samo po današnjem danu, nego po čitavom novembru ... možda i po čitavoj jeseni! Ko će to posle sve pokupiti... proći će mi i jesen i zima u sakupljanju sećanja. A kad ću da živim, kad ću da se radujem? Uh, vidi, eno ga onde i osmeh, ispao iz fioke. A do njega tople ruke. Šta je ovo, još neke poznate scene prosute?... Ma gde li je taj ključ? Tamo neki poljubac viri... a naokolo se na sve strane razasule reči u porukama, lepe, nežne, tople, ljubavne, ako napravim samo jedan pokret nagaziću neku, i ako se samo jedna od njih otvori, nastaće katastrofa ogromnih razmera... Ode mir, ode spokoj. Nije dobro, nije uopšte dobro... zato moram na vreme da izgrdim samu sebe. Da ne bi bilo još gore. Pa nije nam prvi put da se svađamo nas dve. Samo strogo, bez popuštanja.
Idemo.
U napad.
Ja protiv Sebe.

*****
Šta je tebi, bre, lujko jedna?
Zar si baš sad morala da se setiš tog detalja? Da li si ti normalna? Zar baš nisi imala o čemu drugom da misliš danas, bio je lep i sunčan dan sve do pre par sati? Zar nisi mogla da radiš nešto korisno, da uposliš taj tvoj dokoni mozak, a ne da ga pustiš da vršlja po zabranjenim zonama?

I kako si uspela da zaboraviš sve ostalo, a baš taj pogled si zapamtila? Koliki je uopšte opseg tvoje memorije kad sve to možeš da spakuješ? Gde ti sve to stane? A rekla si da si zaboravila sve. I početak i kraj. I sredinu. Priče i ćutanja, mirise, zvukove, dodire. Možda si i slagala. I koga ti pokušavaš da ubediš u to, sebe? Ma hajde, meni pričaš, kao da te ja ne znam najbolje...

Ako si stvarno zaboravila, kako to da te jedan običan  pogled običnih očiju (čije boje ne možeš ni da setiš) u trenu prebaci ponovo u neko tamo davno prošlo vreme? Sećaš se pogleda, a ne sećaš se gde si ostavila ključ od fioke? Ili si namerno izbegla da je zaključaš, pa da krijući viriš kad te spopadnu one tvoje bubice i da mučiš i sebe i mene? I zar se nismo lepo ljudski i sestrinski dogovorile da nećemo više nikad da se vraćamo u prošlost, da možemo da putujemo samo i jedino u budućnost? Izdajnice jedna. Umesto da nešto konačno naučiš, ti bi opet u ponavljače... Dokad ja tebe da učim i izvlačim iz problema? Nemoj suzu da ti vidim slučajno. Jer ću se ozbiljno naljutiti. I neću ti više pomagati, neću te tešiti, niti ću te voditi napolje - možeš da mi se otrgneš iz ruku tako neposlušna, da se opet spotakneš o isti kamenčić, pa da te opet ja oporavljam... I teraću te da zaobilaziš sve ulice i mesta u kojima su mogući opasni susreti, izbrisaću ti onu tvoju istorijsku plej-listu i nećeš više slušati one paćeničke depresivne melodije koje bi i mrtvog uzdrmale. Ma nećeš mi mrdnuti iz vidokruga dok ne budem sigurna da si vratila taj pogled u onu istu fioku i zakatančila je.

I ovog puta ćeš progutati ključ dok ja gledam, vidiš da više ništa nije bezbedno od kradljivaca sećanja. Takvo neko vreme došlo, nisu ti više sigurne ni misli u glavi.  Pa ćemo lepo ti i ja opet da živimo mirno, ruku pod ruku, kao i pre... a i ovaj novembar će brzo proći, pašće sneg i pokriće sve, i duhove prošlosti, i poglede, i sve što nam ne treba. Biće sve belo, svetlo i lepo. Čak će i mrak biti lepši nego ovaj gusti, magloviti, novembarski. Šta nam mogu duhovi... i tamo neko sećanje.
*****

"Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win"
- Stephen King -










*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)

Vreme mirenja

*****

Sasvim običan kišni jesenji dan. Mokar, tmuran i divan.

Ima ljudi kojima kiša smeta. 

Kao što je i meni smetala ranije.

Pre tebe.

Ovo je prva jesen sa čijim sam kišama i ostalim

vremenskim i mentalnim nepogodama pomirena. 

Došlo je vreme mirenja.

Sa kišama koje žele da padaju.

Sa stvarima koje ne mogu da promenim.

Sa ljudima koje ne mogu da zadržim.

Sa događajima koje ne mogu da sprečim.

Sa nastavkom života koji čeka da odlučim da budem srećna.

Došlo je vreme da te i srce konačno pusti.

Iako smo te moj razum i ja davno pustili, sasvim mirno i bez panike.

Sad znam: ti si bio moj najuspešniji neuspeh.

Ja sam bila tvoj nepar koji bi ti možda dao sve za tvoje nešto ne tražeċi ništa zauzvrat. Samo da u strahu od bliskosti i dalje ostanem nepar.

Sad su veċ daleko iza nas čista oseċanja i želje bez granica.

Kao da ih nije ni bilo. A bilo ih je, sad znam.

Sad znam i ovo: bila je ljubav, a tada sam se pitala i sumnjala.

Tako čista ljubav mogla je imati samo čist kraj.

Bez: vrati mi moje krpice, ja ću tebi tvoje. 

Bez gorčine i optužbi.

Nije se desio nikakav zemljotres tog dana kad si, 

nimalo svečano, proglasio kraj. 

Nikakva erupcija vulkana.

Samo se sve oko nas umirilo i utihnulo da nam 

pomogne da što pre to okončamo.

Hteli smo, trebalo je, želeli smo, a nije nam moglo biti.

Odustali smo i pre vremena.

Neki drugi životi su nas veċ spremno čekali iza ugla.

I neke drugačije sreċe koje su nam odavno namenjene.

Neċe biti kao ona naša sreċa: iznenadna, luda, ogromna, 

lepršava, uzburkana, zarazna i omamljena sama sobom.

Ali biċe to možda još i veċe sreċe od te.

Živeċemo lepo ti bez mene i ja bez tebe kao i pre nego

što su nam se svetovi nakratko sudarili.

Znam, upoznaćemo i voleċemo druge ljude jednako vredne naših ljubavi.

Blistaćemo svako za sebe, disati punim plućima 

i smejati se još jače nego pre našeg početka i kraja.

A znam i ovo: negde iz potaje s vremena na vreme će ti bljesnuti moj lik. Kad se najmanje nadaš. Kad budeš siguran da si sve zaboravio. Kad prođu mnogi meseci u kojima me se nijednom nisi setio.

Izroniċu ti jednog tipično limskog maglovitog jutra iz najdublje dubine podsvesti samo na jedan delić sekunde.

Sasim dovoljno da tvojim licem preleti tračak svetlosti

i u očima ti oživi moj osmeh.

Zaustaviċeš se u sred rečenice.

Srce će ti zatreperiti samo na jedan sekund.
Korak ċe ti na tren nesigurno zastati.

Ruka će ti se zaustaviti u vazduhu razmišljajući kuda je bila krenula. 

Neko drag ċe te u tom trenutku možda upitati šta ti je.

Gde si odlutao. Zašto si zaboravio šta si hteo da kažeš.

Čemu se nesvesno smešiš.

A ti ċeš pomalo zbunjeno reċi: ništa, sve je u redu.

I neċeš slagati, stvarno ċe biti sve u redu.

Jer smo jedno drugom dali toliko da u naredna tri života sve mora biti u redu.

I kad ti neočekivano i bez ikakvog vidljivog razloga negde u glavi zašapuće moj glas - znaj, ne sanjaš, 

i nije dežavu.

Tu sam ja.

Utkala sam se u neki tanani, najskriveniji mikron tvoje duše i tu ću da obitavam dok je sveta i veka.

I ne znaš da ćeš me nositi sa sobom, tu gde mogu tako prijatno da mirujem.

Sve dok me ne uznemiri neki poznat miris, melodija, stih ili slika; probudiće me samo da ti na tvoje staro neizgovoreno pitanje šapnem: koliko i ti mene.

Kad kreneš nesvesno da odgovoriš kao nekad: sasvim dovoljno - nestaċu opet. 

Pre nego što budeš i svestan da ti se učinilo da me čuješ.

Jer ja sam od onih žena koje ostave pečat na svakoj duši koju zavole i trag u svakom srcu u kome su boravile makar i na kratko.

I pitaċeš se zašto ti se tako iznenada pojavljujem i nestajem kao duh. Zašto, kad si me odavno zaboravio.

Kako da shvatiš to što posle iks godina odjednom na 

radiju čuješ pesmu koju si meni posvetio.

Zašto ti se od neke slučajne prolaznice u nekom 

dalekom gradu ponekad učini da sam ja.

Kako to da ti nečije usne nekad baš zamirišu na moje.

Zašto ti odjednom rečenica koju ti neko drugi kaže zvuči tako poznato.

I shvatiċeš tada zašto sam se tako potpuno ne-ženski

hladnokrvno pomirila sa brzim krajem bez ubeđivanja 

i svađa. Zašto sam ti pomogla da što pre odeš.

Zato, dragi moj, što te čekam u narednom životu,
jer u ovom nije bilo mesta za nas.

U životu u kome ćeš ti biti moje more, a ja ċu biti tvoje sunce.

Nebo i zemlja ċe nam kumovati.

Tvoji talasi ċe mene pokrivati u suton kad potonem u tvoje dubine, a moji zraci ċe tebe grejati i činiti da blistaš kao i ja.

Ogledaċu se doveka u tvom odrazu.

I biċemo dvoje a jedno.

U nekom drugom životu.

U životu u kome reč kraj neće postojati.
*****

Oblačno popodne i vedre misli dokone ptice sanjalice

*****
Da se razumemo: nema te vakcine koja ċe sprečiti da se razboliš od ljubavi. Onako baš skroz da se razboliš do koske, do zadnjeg damara. Da se zaljubiš da ti uši otpadaju i srce preskače, a ti ne hodaš nego skakućeš.










Niti postoji sredstvo da ti pomogne da postaneš nevidljiv i odeš tiho i nečujno kad shvatiš da nema više razloga za tvoj boravak u nečijem svetu u kome si do juče bio centar.

Nema tog antibiotika koji ċe te izlečiti preko noċi kad zapatiš bakteriju zvanu Ljubavitis Neuzvratitis.
I nije se rodio psihijatar koji ċe ti objasniti kako da se pomiriš sa idejom da te je neko juče obožavao,
danas mu je svejedno, a sutra se neċe seċati ni da ste se poznavali.

Stvarno, dođe ti prosto da zamrziš ljubav. Da kažeš: ma beži bre, nikad više, ni u ludilu!!!

E... ali ne može to kako ti hoćeš...
S vremenom shvatiš da je jedina terapija i protivotrov upravo ljubav. Da kreneš ponovo ispočetka. Bez straha, rezervi i ustezanja. Zato što možeš biti milion posto siguran da ċe ovoga puta film biti skroz drugačiji.
Jer su glumci u njemu drugi, zvezde su drugačije raspoređene, godišnje doba je drugo... a i ti si drugačiji.
Pametniji.
Spremniji na iznenađenja.
Otporniji na razočarenja.
Bogatiji za još jednu životnu lekciju.

Naravno da ċe sledeći put biti bolje. Svaka nova ljubav može biti samo bolja. Što više lekcija savladaš, više znaš. Lakše živiš.

Kao da, ako se povremeno opečeš na rernu, više nikad neċeš ni kuvati, ni jesti?

Ma hajde...
Pa zar bez kolača da živiš?
Ne može čovek gladan. Ni hrane, a ni ljubavi.

Ožiljci zarastaju. Neki se čak i ne primeċuju posle nekog vremena. Prosto iščile, zaboraviš i da si se opekao.
Onda opet poželiš da uključiš rernu. Ma samo navali. Isprobaj nove recepte, nove sastojke.
Šta fali ako opet neki ne uspe pa završi u kanti. Probaj opet novi. Nikako stari! To što je jednom bilo gorko, bez ukusa i nedopečeno, nikad dobar kolač od toga, veruj mi. Ili tom receptu nešto fali, ili se sastojci prosto ne slažu.

Ali ako daš sebi šansu, bez predrasuda i bez ubeđenja da tebi nikad ništa ne može da ispadne kako treba, jednog dana ċeš napraviti pravu poslasticu. Ne obavezno savršene kolače, ali onako baš po tvom ukusu.
Ni previše slatke da ti zastaju u grlu, ni premalo da ti nedostaje slasti. Filovane baš kako ti voliš, onim filom koji se lagano topi kad ih probaš i ostavlja za sobom blagi ukus zadovoljstva i spokoja.

E tako ti je i sa ljubavlju. Fora je u pokušajima. U upornosti. Neko je rođen da mu sve uspeva iz prve, neko mora malo više da se pomuči. Da pokušava opet i opet, sve dok mu ne upali.
Jedna drugarica mi reče: ja i princa da poljubim, on bi se pretvorio u žabu. Ma nije tako. Samo nije bila u pravoj priči, u onoj koja je baš za nju i pisana.

Nagrada postoji, i tvoja je, kad-tad.
Samo nikad ne pomisli: meni ništa ne ispadne kako treba.
Veruj da možeš.
Dok veruješ, živ si.
Dok može da te zaboli, živ si.

Ili odustani od ljubavi za sva vremena, ako si takav slabiċ da ne možeš da podneseš da te ponekad malo i zaboli.

Budi živ, a mrtav.
Budi zombi. Dead man walking...

Šta biraš?
*****

Pismo prijatelju

*****
Prijatelju moj, u životu nemaš vremena za jadikovke.
Svaki minut patnje, čak i one najmanje i najtiše, samo je gubljenje dragocenog vremena.
Vremena koje možeš da utrošiš pametnije, samo ako shvatiš na vreme...

Jedan tvoj mali san kome nije bilo suđeno je završen.
Nedosanjan je, pa šta?
Zar nisi uživao u snu dok si sanjao? Bez obzira na kraj?
Zar ti nije bilo lepo dok je trajao?
Zar nisi srećan što uopšte još umeš da sanjaš?
Čestitaj sebi što si se uopšte usudio da pokušaš da se boriš.

Ne, to što se tvoj san brzo završio nije dovoljno da budeš nesrećan.
Da budeš mrzovoljan, psuješ sudbinu, onoga ko te ne voli, da proklinješ život, sve žene, žališ sebe...
Jer, zaboga, kako to uvek baš tebi da se desi... a svi drugi su tako srećni... pa, to ti se samo čini, prijatelju.

A koliko si ti srca u životu slomio? Koliko ih je patilo zato što si ti prestao da ih voliš?
To je krug. Sva ljubav će ti se vratiti kad-tad, kao i sva tuga.
Umeće življenja je u prihvatanju tog ciklusa.
Biti strpljen i čekati da krug ponovo otpočne, ovoga puta u tvoju korist.
Biti svestan da je život jedan i da se samo dobri dani broje.
Biti spokojan i čekati svoj red.
Tvoja druga polovina te čeka negde u univerzumu.
Neće pobeći.

Sve što se završilo i trebalo je da se završi. Svi koji su otišli, trebalo je da odu.
Ne zadržavaj onog ko žarko želi da ode, pomozi mu da ode što pre.
Nije sve crno-belo u životu.
Ako te neko ne voli, ne znači da je zato loša osoba.
Srcu se ne naređuje.
Ljubav nije prava samo onda kad je uzvraćena. Ima i drugačijih.
Ljubav je i kad pustiš nekoga da bude srećan na svoj način.
S tobom ili bez tebe.

A dok čekaš... ne budi ogorčen.
Ne mrzi.
To samo tebe pogađa. Kao bumerang.
Budi srećan što dišeš. Što si još u stanju da voliš.
Poželi joj sreću. I te želje će ti se vratiti.
Možda ne ni danas ni sutra. Ali svakako hoće. Kad-tad.

Jer život je ipak jedno divno čudo koje te uvek iznenadi kad se najmanje nadaš. I treba da mu veruješ.
Ne opiri se.
Ne možeš ništa protiv planova koji su za tebe već negde davno predodređeni.

Ljubav te negde čeka.
Samo veruj.
*****

Novi dan, nova nafaka

*****
Ja ne znam kako vi... ali ja više nikako ne mogu da volim nekoga ko mene ne voli.
To mi je prosto nekako greota, da rasipam ljubav bezveze. Mislim, bolje da je prištedim za nekoga ko će uzvratiti, je li. Drugarica, drug, rodbina, prijatelji, muškarac, nebitno koja vrsta veze je u pitanju.

Vaga kao i svaka Vaga... dugo vagam da li nekome da otvorim srce ili ne. Ako prevagne utisak da me neko voli, ja ga volim još više. Ako je neko prema meni ok, ja uzvratim još bolje. Ali imam vrlo izoštrene senzore...  tačno osetim kad me neko nikako ne voli, ili kad prestane da me voli. I kako onda ja da volim tog nekog? 
Mazohista nisam, niti mučenica da se sad nešto tu žrtvujem. I ja lepo odmah odvolim tog nekog. Nekad mi treba par dana, nekad par sati, nekad i malo više... zavisi... 

Ali kad jednom odvolim, tu više nikad ni jedna travka neće nići. Tačka.

Doduše, sklona sam da oprostim. I baš volim kad to uradim. Jer tek kad oprostiš možeš da kreneš dalje. Da bi tačka bila tačka, što joj je i uloga, a ne zarez niti tri tačke, moraš da oprostiš i kad ima i kad nema šta da se prašta. Prvo oprostim sebi što sam dozvolila da mi se omakne greška. Što sam loše izvagala. Pa onda tome ko me ne voli. Nije mene baš ni tako lako voleti, znam ja to. Šta da se radi, ne mora biti da je neka osoba loša ako joj se ja ne sviđam. Što bih ja, uostalom, morala svima da se svidim. To nije svrha mog života.

A stvarno je glupo nositi gorčinu i te neke glupe zamerke sa sobom kroz život. To ti je kao da stalno nosiš 100 kg na leđima, a ne vidiš ih. Znaš da ti nešto otežava život, a nikako da shvatiš šta.

To sve lepo strpaš na gomilu i okreneš joj leđa. Ćao-zdravo, sva ta ružna osećanja, odoh vam ja, žurim. Što pre, to bolje. Zato što jednog dana shvatiš da je baš bezveze što, umesto da ti um i srce budu otvoreni za nove i lepše stvari i ljude, tebi je sav taj prostor zauzela tamo neka mržnja prema nekome ko ti je projurio kroz život pre sto godina brzinom komete, i ko se možda i ne seća da postojiš. Stvarno svašta. Zato ja volim da oprostim odmah. Po kratkom postupku. I svi zadovoljni. Nemam ti ja kad da mrzim druge i žalim sebe.

Jer život je samo ovaj jedan. Ne gubi vreme na gluposti. Ne troši ljubav na pogrešne osobe. Ne traći mentalnu snagu na ogorčenost. Samo idi pravo napred, negde ćeš već stići.

Novi dan, nova nafaka. To mi je omiljena rečenica u životu. Kao što je ona Skarlet govorila: sutra je novi dan. Samo što sam ja sa Lima, a ne iz Džordžije, pa ne zvuči onako filmski.

Ako ćemo pravo, meni zvuči čak i lepše.
Jer ovaj Lim ume da opere sve brige...
Tako fino da zaboraviš i šta je bio tvoj problem.
*****

Restart srca

*****

Dvadeset prvi je vek.

Sve su izmislili što je moglo, a vala i što nije moglo da se izmisli.
Razne sprave za letove po nekim dalekim kosmosima.
Elektronske naprave kakve nismo mogli ni da sanjamo.
Tehniku kakvu nismo mogli ni u najluđim snovima da zamislimo.
Vidimo sazvežđa milionima svetlosnih godina daleka kroz neke tamo teleskope.
Tesan nam je svemir.

Putujemo avionima. Plovimo preko okeana. O brzim vozovima da ne pričam.
Gledamo se sa prijateljima, a bogami i sa strancima sa drugih kontinenata preko nekih skajpova i pričamo preko votsapova i vajbera kao da smo jedni drugima u sobi.
Znamo šta se dešava u svakom ċošku planete zahvaljujući najsavršenijoj tehnici i tehnologiji.
Snimamo, fotografišemo i delimo po raznim
internet-platformama raznim uređajima sa raznim ekranima, malim i velikim.
Znamo šta ko jede za doručak, ručak i večeru u Japanu, Minhenu, Senegalu, Torontu ili Litvaniji kao da smo svi tu za istim stolom.

Imamo rezervne baterije i delove za sve moguće i nemoguće uređaje.
Crkne ti miš, ti kupiš novog.
Pokvari se TV, majstor malo nešto čačne i popravi. Ili kupiš drugi, veći, lepši. Ili ga samo onako prosto po starinski udariš da proradi.
Preskače ti tastatura, kupiš novu. Još bržu i bolju, maltene sama piše na svim jezicima, ti joj samo diktiraš.
Telefon ti uspori, zablokira, rasklopiš ga, izvadiš bateriju, karticu, vratiš sve, uključiš ponovo... radi kao iz prodavnice.
Pokvari ti se mp3 plejer, ubodeš iglom u onu rupicu i resetuješ ga. Opet svira bez greške. I dur i mol, i sve note su mu na broju.
Zakoči ti tablet, laptop, računar... ti ga isključiš, izvadiš struju, vratiš, uključiš, restartuješ. Sve ponovo radi, kao da greške ili kvara nije ni bilo.

Niko nije izmislio taster da možeš da resetuješ srce.
Zamisli ovo: potkrala ti se sistemska greška na srcu. Omaklo ti se, nemaš pojma kad, kako i zašto. Mala, majušna, ali dovoljna da na kratko izbaci sistem iz koloseka.
Ti klikneš na taj taster, isključiš srce, sačekaš par minuta da se ohladi mašina, uključiš ga ponovo.
I srce opet radi kao novo.

Ni traga tome da mu je nešto falilo. Ne preskače. Ne štreca. Ne koči. Ne usporava. Ne gasi se. Ne odbija funkcije. Ne obustavlja rad.
Drži isti ritam kao i pre kvara. Kao tek kupljeno, još u fabričkom pakovanju pod garancijom.

Ili mu prosto pobrišeš višak nepotrebnih i suvišnih stvari u memoriji, kao kod telefona, jer, pobogu, kako ne shvataš, to mu samo otežava i usporava rad.
Izbrišeš neke foldere, ostaviš samo ono najbitnije sa čim sistem može da funkcioniše.

Šta će ti milion slika u memoriji, i ružnih i lepih, dosta su ti dve-tri najlepše sa malo podataka, koje baš i ne opterećuju memoriju.
Slike kućnih ljubimaca ne briši, oni su tu uvek za tebe.
Izuzev u februaru kad se mačke zaljube, ali se brzo vrate.
To im je oprošteno, ljubav ne pita.
Ni pejzaže ne briši, da ih gledaš kad hoćeš da odmoriš dušu.
I muziku ostavi, ona je lek za sve.

Šta će ti 375 telefonskih brojeva kad te zove samo bliža familija i sedam iskrenih prijatelja.
Prečisti to. Briši.

Šta će ti vajber kad te svako njegovo zvono štrecne. Izbriši i njega, malo li je 35 MB.

Šta će ti skajp kad preko njega svi mogu da ti vide facu i šta na njoj piše, pa da te pitaju šta ti je.
Ko će objašnjavati. To je za one koji mogu da se pretvaraju. Gumicu u ruke, briši i to.

Ostavi samo fb, da virneš nekad kad se uželiš tajno i na kvarno šta ona/on radi.

Zašto da čuvaš 43958 poruka kad je u onoj poslednjoj
sažeta poenta čitave filozofije svih svetskih ljubavi,
malih i velikih, nenormalnih i običnih, pravih i pogrešnih:
NIKAD NIŠTA NIJE BILO NIT ĆE IKAD BIT ZA SVA VREMENA.
Lepo Štuke rekle sve u ime svih nas.

Nego, da se razumemo... to ti možeš sa telefonom.
Sa srcem jok.
Srce je najčudnija sprava na Kugli Planeti. Bez upravljača i bez unapred upisanog programa. Bez rezervne memorije.
Bez mogućnosti za sitne popravke i zamenu rezervnih delova.
Bez USB kabla za priključak sa mozgom.

Srce?...
To bre tvrdoglavo, nedokazano, bandoglavo, zadrto, svojeglavo.
Pečobrazno.
Utripovalo da je pametnije od svih a nema pojma o životu.
Radi samo kako, kad i šta ono želi. Kako mu je ćeif.
Ne možeš mu narediti ni objasniti, niti lepim ubediti.
Možeš ili da ga pratiš na putu u belaj ili da se praviš da
ga ne poznaješ.

Taj ko bi otkrio to dugme za restart srca, taj bi spasio mnoge.
Ispraznio mnoge ludnice.
I klinike za odvikavanje od raznih depresija i zavisnosti.
Izbrisao mnoge dijagnoze iz enciklopedija.
Smanjio proizvodnju i prodaju alkohola i ostalih
pomoćnih sredstava za utehu.
Mnoga dobra bi se tu još ukazala i postigla.
Obogatio bi se taj. I za čukununuke bi preostalo.
Neki Nobel bi mogao tu da padne.

Samo se taj još nije rodio.
Niti će.

Odoh ja u ilegalu.
U tajnu laboratoriju.

Možda baš ja dobijem tog Nobela.
*****