Vreme mirenja

*****

Sasvim običan kišni jesenji dan. Mokar, tmuran i divan.

Ima ljudi kojima kiša smeta. 

Kao što je i meni smetala ranije.

Pre tebe.

Ovo je prva jesen sa čijim sam kišama i ostalim

vremenskim i mentalnim nepogodama pomirena. 

Došlo je vreme mirenja.

Sa kišama koje žele da padaju.

Sa stvarima koje ne mogu da promenim.

Sa ljudima koje ne mogu da zadržim.

Sa događajima koje ne mogu da sprečim.

Sa nastavkom života koji čeka da odlučim da budem srećna.

Došlo je vreme da te i srce konačno pusti.

Iako smo te moj razum i ja davno pustili, sasvim mirno i bez panike.

Sad znam: ti si bio moj najuspešniji neuspeh.

Ja sam bila tvoj nepar koji bi ti možda dao sve za tvoje nešto ne tražeċi ništa zauzvrat. Samo da u strahu od bliskosti i dalje ostanem nepar.

Sad su veċ daleko iza nas čista oseċanja i želje bez granica.

Kao da ih nije ni bilo. A bilo ih je, sad znam.

Sad znam i ovo: bila je ljubav, a tada sam se pitala i sumnjala.

Tako čista ljubav mogla je imati samo čist kraj.

Bez: vrati mi moje krpice, ja ću tebi tvoje. 

Bez gorčine i optužbi.

Nije se desio nikakav zemljotres tog dana kad si, 

nimalo svečano, proglasio kraj. 

Nikakva erupcija vulkana.

Samo se sve oko nas umirilo i utihnulo da nam 

pomogne da što pre to okončamo.

Hteli smo, trebalo je, želeli smo, a nije nam moglo biti.

Odustali smo i pre vremena.

Neki drugi životi su nas veċ spremno čekali iza ugla.

I neke drugačije sreċe koje su nam odavno namenjene.

Neċe biti kao ona naša sreċa: iznenadna, luda, ogromna, 

lepršava, uzburkana, zarazna i omamljena sama sobom.

Ali biċe to možda još i veċe sreċe od te.

Živeċemo lepo ti bez mene i ja bez tebe kao i pre nego

što su nam se svetovi nakratko sudarili.

Znam, upoznaćemo i voleċemo druge ljude jednako vredne naših ljubavi.

Blistaćemo svako za sebe, disati punim plućima 

i smejati se još jače nego pre našeg početka i kraja.

A znam i ovo: negde iz potaje s vremena na vreme će ti bljesnuti moj lik. Kad se najmanje nadaš. Kad budeš siguran da si sve zaboravio. Kad prođu mnogi meseci u kojima me se nijednom nisi setio.

Izroniċu ti jednog tipično limskog maglovitog jutra iz najdublje dubine podsvesti samo na jedan delić sekunde.

Sasim dovoljno da tvojim licem preleti tračak svetlosti

i u očima ti oživi moj osmeh.

Zaustaviċeš se u sred rečenice.

Srce će ti zatreperiti samo na jedan sekund.
Korak ċe ti na tren nesigurno zastati.

Ruka će ti se zaustaviti u vazduhu razmišljajući kuda je bila krenula. 

Neko drag ċe te u tom trenutku možda upitati šta ti je.

Gde si odlutao. Zašto si zaboravio šta si hteo da kažeš.

Čemu se nesvesno smešiš.

A ti ċeš pomalo zbunjeno reċi: ništa, sve je u redu.

I neċeš slagati, stvarno ċe biti sve u redu.

Jer smo jedno drugom dali toliko da u naredna tri života sve mora biti u redu.

I kad ti neočekivano i bez ikakvog vidljivog razloga negde u glavi zašapuće moj glas - znaj, ne sanjaš, 

i nije dežavu.

Tu sam ja.

Utkala sam se u neki tanani, najskriveniji mikron tvoje duše i tu ću da obitavam dok je sveta i veka.

I ne znaš da ćeš me nositi sa sobom, tu gde mogu tako prijatno da mirujem.

Sve dok me ne uznemiri neki poznat miris, melodija, stih ili slika; probudiće me samo da ti na tvoje staro neizgovoreno pitanje šapnem: koliko i ti mene.

Kad kreneš nesvesno da odgovoriš kao nekad: sasvim dovoljno - nestaċu opet. 

Pre nego što budeš i svestan da ti se učinilo da me čuješ.

Jer ja sam od onih žena koje ostave pečat na svakoj duši koju zavole i trag u svakom srcu u kome su boravile makar i na kratko.

I pitaċeš se zašto ti se tako iznenada pojavljujem i nestajem kao duh. Zašto, kad si me odavno zaboravio.

Kako da shvatiš to što posle iks godina odjednom na 

radiju čuješ pesmu koju si meni posvetio.

Zašto ti se od neke slučajne prolaznice u nekom 

dalekom gradu ponekad učini da sam ja.

Kako to da ti nečije usne nekad baš zamirišu na moje.

Zašto ti odjednom rečenica koju ti neko drugi kaže zvuči tako poznato.

I shvatiċeš tada zašto sam se tako potpuno ne-ženski

hladnokrvno pomirila sa brzim krajem bez ubeđivanja 

i svađa. Zašto sam ti pomogla da što pre odeš.

Zato, dragi moj, što te čekam u narednom životu,
jer u ovom nije bilo mesta za nas.

U životu u kome ćeš ti biti moje more, a ja ċu biti tvoje sunce.

Nebo i zemlja ċe nam kumovati.

Tvoji talasi ċe mene pokrivati u suton kad potonem u tvoje dubine, a moji zraci ċe tebe grejati i činiti da blistaš kao i ja.

Ogledaċu se doveka u tvom odrazu.

I biċemo dvoje a jedno.

U nekom drugom životu.

U životu u kome reč kraj neće postojati.
*****