*****
Jedan od onih dana... novembarskih.
Novembar mi nekako nikad nije bio omiljeni mesec. Lep početak dana i tmuran kraj. Sunčano jutro i svetlo popodne brzo se pretvore u mračnu jazbinu.
Tada rano uključim sva svetla po kući i sve uređaje, računar, televizor, odvrnem muziku, pojačam zvono na telefonu, sve odjednom.
Idealan način da rasteram duhove.
Nije da ih nema...
Naročito često dolaze u ovo doba godine. Kad je jesen, crvena, smeđa i zlatnožuta sa retkim primesama zelene koja bi je možda malo razvedrila. Kad su dani kratki a mrak dugo traje i nikako da se razredi. Bude gust, maglovit i neprobojan. Treba ti mačeta da se probiješ kroz njega. Pomalo strašan. Ni nalik onom radosnom letnjem mraku, bistrim, toplim, zvezdanim noćima koje te prosto mame da izađeš napolje i da uživaš u njima, ili da bar izađeš na balkon ili izviriš kroz prozor. Ili onom snežnom zimskom mraku kad šuškava belina po kojoj hodaš čini da se raduješ kao dete.
Ovaj novembarski rani sumrak je nekako depresivan, čak i za one koji nisu tome skloni. Dođe ti da se zavučeš u najdublji ugao kuće. Da se ogradiš nekim neprobojnim zidom da te niko ne vidi i da te niko ništa ne pita. Da se pokriješ po glavi da te neki stari duh slučajno ne pronađe. Jer ćeš onda morati satima da se objašnjavaš sa njim. A i sa samim sobom. Šta je bilo - šta nije bilo, zašto je bilo - zašto nije bilo, šta bi bilo da je bilo - šta bi bilo da nije bilo... i razne slične smaračke besmislice.
Ali uzalud. Pokrivaj se ti po glavi koliko želiš, ko bi duhu zabranio da se provuče kuda on želi... da ti se bez pitanja zavuče u jednu od onih zaključanih tajnih fioka u glavi i da tamo čačka, traži, rovari, kopa po tvom pamćenju.... uporno i bezobrazno, sve dok sa dna fioke, ispod ogromne gomile onog što je moralo biti zaboravljeno, ne izvuče neki naoko mali, nezaboravljeni detalj... neku sitnicu koja je isto kao i ostale male i velike stvari trebalo da bude zaboravljena... ali, nekim čudom je preživela ispod te gomile. Valjda se pravila mrtva, kao u onim tragičnim filmovima. Kad zločinci pomisle da su pobili sve, ali neko na dnu gomile se samo pravio mrtav da bi ostao živ, a još niko to ne zna. Pa bi sad ovaj novembarski rani sumrak bio idealno vreme da se to sazna.
I tako, odjednom, iz čista mira izroni iz fioke jedan mali detalj... i vikne: živ sam, bre! Izroni jedan sasvim običan pogled jednog običnog para očiju. Sad ne mogu da se setim ni koje su boje bile. Nisu bile ni nebeski plave, ni azurne kao more, ni crne kao ponoć, ni zelene kao moj Lim. Nimalo romantične ni poetične. Ma bile su neke sasvim obične boje. Da li je moguće da boju ne pamtim? Ali toplina tog pogleda se tako jasno stvorila ispred mene u deliću sekunde. Jasan, bistar, vedar pogled, gleda me pravo u oči. I koga sad briga za boju, pored te topline kojoj ni glečer ne bi odoleo! Otkud sad on, sad kad mi uopšte ne treba, ni najmanje! Sad kad sam bila sigurna da sam ga baš lepo zaboravila, kao i sve ostalo u toj tajnoj fioci pod ključem. Možda da sam tada progutala ključ, kao u onim bajkama... možda mi sad taj pogled ne bi bio kao... nekako kao ujed komarca. Svrbi te, a ne smeš da se počešeš, jer ćeš napraviti sebi veći problem. Bolje ti je da to ne diraš, da se praviš da ne primećuješ. Što je, naravno, nemoguće, ko bi to izdržao. Smešno a istinito. Ma tragikomedija jedna.
Jedino što mogu da uradim jeste da se lagano i nečujno na vrhovima prstiju izvučem iz sopstvenog uma i pokušam da posmatram to sa strane. Kao da se to dešava nekom drugom. I da samoj sebi održim pridiku. Nema mi druge. Bar neka korist od toga što sam Vaga. Jer ako jedno moje Ja malo skrene, tu je ovo drugo Ja da ga sestrinski povuče za uho i vrati na pravi put. Ako pustim prvo Ja da uhvati krivinu, ode sav trud u propast. Fioka je ionako već otključana, i njen sadržaj je već počeo da ispada, svakog trenutka može da se prospe na sve strane, ne samo po današnjem danu, nego po čitavom novembru ... možda i po čitavoj jeseni! Ko će to posle sve pokupiti... proći će mi i jesen i zima u sakupljanju sećanja. A kad ću da živim, kad ću da se radujem? Uh, vidi, eno ga onde i osmeh, ispao iz fioke. A do njega tople ruke. Šta je ovo, još neke poznate scene prosute?... Ma gde li je taj ključ? Tamo neki poljubac viri... a naokolo se na sve strane razasule reči u porukama, lepe, nežne, tople, ljubavne, ako napravim samo jedan pokret nagaziću neku, i ako se samo jedna od njih otvori, nastaće katastrofa ogromnih razmera... Ode mir, ode spokoj. Nije dobro, nije uopšte dobro... zato moram na vreme da izgrdim samu sebe. Da ne bi bilo još gore. Pa nije nam prvi put da se svađamo nas dve. Samo strogo, bez popuštanja.
Idemo.
U napad.
Ja protiv Sebe.
*****
Šta je tebi, bre, lujko jedna?
Zar si baš sad morala da se setiš tog detalja? Da li si ti normalna? Zar baš nisi imala o čemu drugom da misliš danas, bio je lep i sunčan dan sve do pre par sati? Zar nisi mogla da radiš nešto korisno, da uposliš taj tvoj dokoni mozak, a ne da ga pustiš da vršlja po zabranjenim zonama?
I kako si uspela da zaboraviš sve ostalo, a baš taj pogled si zapamtila? Koliki je uopšte opseg tvoje memorije kad sve to možeš da spakuješ? Gde ti sve to stane? A rekla si da si zaboravila sve. I početak i kraj. I sredinu. Priče i ćutanja, mirise, zvukove, dodire. Možda si i slagala. I koga ti pokušavaš da ubediš u to, sebe? Ma hajde, meni pričaš, kao da te ja ne znam najbolje...
Ako si stvarno zaboravila, kako to da te jedan običan pogled običnih očiju (čije boje ne možeš ni da setiš) u trenu prebaci ponovo u neko tamo davno prošlo vreme? Sećaš se pogleda, a ne sećaš se gde si ostavila ključ od fioke? Ili si namerno izbegla da je zaključaš, pa da krijući viriš kad te spopadnu one tvoje bubice i da mučiš i sebe i mene? I zar se nismo lepo ljudski i sestrinski dogovorile da nećemo više nikad da se vraćamo u prošlost, da možemo da putujemo samo i jedino u budućnost? Izdajnice jedna. Umesto da nešto konačno naučiš, ti bi opet u ponavljače... Dokad ja tebe da učim i izvlačim iz problema? Nemoj suzu da ti vidim slučajno. Jer ću se ozbiljno naljutiti. I neću ti više pomagati, neću te tešiti, niti ću te voditi napolje - možeš da mi se otrgneš iz ruku tako neposlušna, da se opet spotakneš o isti kamenčić, pa da te opet ja oporavljam... I teraću te da zaobilaziš sve ulice i mesta u kojima su mogući opasni susreti, izbrisaću ti onu tvoju istorijsku plej-listu i nećeš više slušati one paćeničke depresivne melodije koje bi i mrtvog uzdrmale. Ma nećeš mi mrdnuti iz vidokruga dok ne budem sigurna da si vratila taj pogled u onu istu fioku i zakatančila je.
I ovog puta ćeš progutati ključ dok ja gledam, vidiš da više ništa nije bezbedno od kradljivaca sećanja. Takvo neko vreme došlo, nisu ti više sigurne ni misli u glavi. Pa ćemo lepo ti i ja opet da živimo mirno, ruku pod ruku, kao i pre... a i ovaj novembar će brzo proći, pašće sneg i pokriće sve, i duhove prošlosti, i poglede, i sve što nam ne treba. Biće sve belo, svetlo i lepo. Čak će i mrak biti lepši nego ovaj gusti, magloviti, novembarski. Šta nam mogu duhovi... i tamo neko sećanje.
*****
"Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win"
- Stephen King -
*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)
Jedan od onih dana... novembarskih.
Novembar mi nekako nikad nije bio omiljeni mesec. Lep početak dana i tmuran kraj. Sunčano jutro i svetlo popodne brzo se pretvore u mračnu jazbinu.
Tada rano uključim sva svetla po kući i sve uređaje, računar, televizor, odvrnem muziku, pojačam zvono na telefonu, sve odjednom.
Idealan način da rasteram duhove.
Nije da ih nema...
Ovaj novembarski rani sumrak je nekako depresivan, čak i za one koji nisu tome skloni. Dođe ti da se zavučeš u najdublji ugao kuće. Da se ogradiš nekim neprobojnim zidom da te niko ne vidi i da te niko ništa ne pita. Da se pokriješ po glavi da te neki stari duh slučajno ne pronađe. Jer ćeš onda morati satima da se objašnjavaš sa njim. A i sa samim sobom. Šta je bilo - šta nije bilo, zašto je bilo - zašto nije bilo, šta bi bilo da je bilo - šta bi bilo da nije bilo... i razne slične smaračke besmislice.
Ali uzalud. Pokrivaj se ti po glavi koliko želiš, ko bi duhu zabranio da se provuče kuda on želi... da ti se bez pitanja zavuče u jednu od onih zaključanih tajnih fioka u glavi i da tamo čačka, traži, rovari, kopa po tvom pamćenju.... uporno i bezobrazno, sve dok sa dna fioke, ispod ogromne gomile onog što je moralo biti zaboravljeno, ne izvuče neki naoko mali, nezaboravljeni detalj... neku sitnicu koja je isto kao i ostale male i velike stvari trebalo da bude zaboravljena... ali, nekim čudom je preživela ispod te gomile. Valjda se pravila mrtva, kao u onim tragičnim filmovima. Kad zločinci pomisle da su pobili sve, ali neko na dnu gomile se samo pravio mrtav da bi ostao živ, a još niko to ne zna. Pa bi sad ovaj novembarski rani sumrak bio idealno vreme da se to sazna.
I tako, odjednom, iz čista mira izroni iz fioke jedan mali detalj... i vikne: živ sam, bre! Izroni jedan sasvim običan pogled jednog običnog para očiju. Sad ne mogu da se setim ni koje su boje bile. Nisu bile ni nebeski plave, ni azurne kao more, ni crne kao ponoć, ni zelene kao moj Lim. Nimalo romantične ni poetične. Ma bile su neke sasvim obične boje. Da li je moguće da boju ne pamtim? Ali toplina tog pogleda se tako jasno stvorila ispred mene u deliću sekunde. Jasan, bistar, vedar pogled, gleda me pravo u oči. I koga sad briga za boju, pored te topline kojoj ni glečer ne bi odoleo! Otkud sad on, sad kad mi uopšte ne treba, ni najmanje! Sad kad sam bila sigurna da sam ga baš lepo zaboravila, kao i sve ostalo u toj tajnoj fioci pod ključem. Možda da sam tada progutala ključ, kao u onim bajkama... možda mi sad taj pogled ne bi bio kao... nekako kao ujed komarca. Svrbi te, a ne smeš da se počešeš, jer ćeš napraviti sebi veći problem. Bolje ti je da to ne diraš, da se praviš da ne primećuješ. Što je, naravno, nemoguće, ko bi to izdržao. Smešno a istinito. Ma tragikomedija jedna.
Jedino što mogu da uradim jeste da se lagano i nečujno na vrhovima prstiju izvučem iz sopstvenog uma i pokušam da posmatram to sa strane. Kao da se to dešava nekom drugom. I da samoj sebi održim pridiku. Nema mi druge. Bar neka korist od toga što sam Vaga. Jer ako jedno moje Ja malo skrene, tu je ovo drugo Ja da ga sestrinski povuče za uho i vrati na pravi put. Ako pustim prvo Ja da uhvati krivinu, ode sav trud u propast. Fioka je ionako već otključana, i njen sadržaj je već počeo da ispada, svakog trenutka može da se prospe na sve strane, ne samo po današnjem danu, nego po čitavom novembru ... možda i po čitavoj jeseni! Ko će to posle sve pokupiti... proći će mi i jesen i zima u sakupljanju sećanja. A kad ću da živim, kad ću da se radujem? Uh, vidi, eno ga onde i osmeh, ispao iz fioke. A do njega tople ruke. Šta je ovo, još neke poznate scene prosute?... Ma gde li je taj ključ? Tamo neki poljubac viri... a naokolo se na sve strane razasule reči u porukama, lepe, nežne, tople, ljubavne, ako napravim samo jedan pokret nagaziću neku, i ako se samo jedna od njih otvori, nastaće katastrofa ogromnih razmera... Ode mir, ode spokoj. Nije dobro, nije uopšte dobro... zato moram na vreme da izgrdim samu sebe. Da ne bi bilo još gore. Pa nije nam prvi put da se svađamo nas dve. Samo strogo, bez popuštanja.
Idemo.
U napad.
Ja protiv Sebe.
*****
Šta je tebi, bre, lujko jedna?
Zar si baš sad morala da se setiš tog detalja? Da li si ti normalna? Zar baš nisi imala o čemu drugom da misliš danas, bio je lep i sunčan dan sve do pre par sati? Zar nisi mogla da radiš nešto korisno, da uposliš taj tvoj dokoni mozak, a ne da ga pustiš da vršlja po zabranjenim zonama?
I kako si uspela da zaboraviš sve ostalo, a baš taj pogled si zapamtila? Koliki je uopšte opseg tvoje memorije kad sve to možeš da spakuješ? Gde ti sve to stane? A rekla si da si zaboravila sve. I početak i kraj. I sredinu. Priče i ćutanja, mirise, zvukove, dodire. Možda si i slagala. I koga ti pokušavaš da ubediš u to, sebe? Ma hajde, meni pričaš, kao da te ja ne znam najbolje...
Ako si stvarno zaboravila, kako to da te jedan običan pogled običnih očiju (čije boje ne možeš ni da setiš) u trenu prebaci ponovo u neko tamo davno prošlo vreme? Sećaš se pogleda, a ne sećaš se gde si ostavila ključ od fioke? Ili si namerno izbegla da je zaključaš, pa da krijući viriš kad te spopadnu one tvoje bubice i da mučiš i sebe i mene? I zar se nismo lepo ljudski i sestrinski dogovorile da nećemo više nikad da se vraćamo u prošlost, da možemo da putujemo samo i jedino u budućnost? Izdajnice jedna. Umesto da nešto konačno naučiš, ti bi opet u ponavljače... Dokad ja tebe da učim i izvlačim iz problema? Nemoj suzu da ti vidim slučajno. Jer ću se ozbiljno naljutiti. I neću ti više pomagati, neću te tešiti, niti ću te voditi napolje - možeš da mi se otrgneš iz ruku tako neposlušna, da se opet spotakneš o isti kamenčić, pa da te opet ja oporavljam... I teraću te da zaobilaziš sve ulice i mesta u kojima su mogući opasni susreti, izbrisaću ti onu tvoju istorijsku plej-listu i nećeš više slušati one paćeničke depresivne melodije koje bi i mrtvog uzdrmale. Ma nećeš mi mrdnuti iz vidokruga dok ne budem sigurna da si vratila taj pogled u onu istu fioku i zakatančila je.
I ovog puta ćeš progutati ključ dok ja gledam, vidiš da više ništa nije bezbedno od kradljivaca sećanja. Takvo neko vreme došlo, nisu ti više sigurne ni misli u glavi. Pa ćemo lepo ti i ja opet da živimo mirno, ruku pod ruku, kao i pre... a i ovaj novembar će brzo proći, pašće sneg i pokriće sve, i duhove prošlosti, i poglede, i sve što nam ne treba. Biće sve belo, svetlo i lepo. Čak će i mrak biti lepši nego ovaj gusti, magloviti, novembarski. Šta nam mogu duhovi... i tamo neko sećanje.
*****
"Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win"
- Stephen King -
*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)
Нема коментара:
Постави коментар