#1
*****
Žao mi je tebe što ne znaš da sanjaš.
*****
#2
*****
... jer da znaš da sanjaš, znao bi koliko je moj život lep...
*****
#3
*****
... a ja sanjam celog života. Nekad sanjam juče, nekad danas, nekad sutra. Ali uglavnom kad god je mrak. A nedelja ima sedam mrakova. Ako ne računam još poneki mračan dan. Ruke mi prepune snova. Previše je to za tebe. A ti, tako budan... i tako praznih ruku.
*****
#4
*****
... Sanjam da sam pahulja. Bela, meka i nežna, krilata i iskričava. Raduju mi se svi osim tebe, jer ti ne voliš sneg. Lepršam gore iznad svih i mogu da vidim sve što poželim. Kad ti se naslonim na rame, ti me samo blago otreseš rukom. A ja padnem, i ne zaboli me. Samo se pridružim gomili drugih palih pahulja. I bude mi lakše što znam da nas je mnogo na svetu skliznulih sa nečijih ramena. Nisam jedina.
*****
#5
*****
... Sanjam da sam sunce. Zracima dopirem tamo gde niko ne može. Do skrivenih kutaka gde ledena biċa kriju svoja ledena srca. Pronađem tvoje srce u mnoštvu i grejem ga ceo dugi letnji dan. Kad led konačno počne da se topi, veċ mi je vreme da utonem iza horizonta. I nikad ne ostanem do kraja da vidim da li se led pretvorio u bistro jezerce ili u muljevitu baru.
Čak i moćnom suncu je tajna šta krije mrak u tvom srcu.
*****
#6
*****
... Sanjam da sam reka. Mirna sam i u prolazu se ogledaš na mom licu. Možeš sasvim lepo da uživaš u onome što vidiš. Ali taj moj mir tebi ne da mira. Kad iz neke zakasnele dečačke obesti i znatiželje baciš kamenčiċ u moje vode, uznemiriš me, pa se i tvoj lik u tom ogledalu iskrivi. Tada ne mogu da prepoznam ni tebe, a ni sebe. Dođe mi nekako da nabujam i odnesem sve pred sobom u nepovrat.
U tom snu uvek negde pred zoru konačno oprostim sebi što sam te svojom mirnoċom izazvala da baciš kamenčiċ. A i tebi što si ga bacio. Za tebe je to bila samo bezazlena igra.
Na javi sam davno sebi oprostila što sam imala hrabrosti da volim, makar i greškom. A i tebi što nisi.
Jer ko sam ja da sudim i reci i prolazniku.
*****
#7
*****
... Sanjam da sam obala koju zapljuskuje more. A to more... isto je kao i jedan Srcekradica koga sam znala: nekad pitomo, blago, idilično, nekad jogunasto, bezobrazno i surovo... preliva se vremenski ravnomerno preko peska i svaki put odnese sa sobom deo mene. Ako je mirno i raspoloženo, uvek mi nežno i pažljivo na isto mesto vrati pesak koji odnese. Kad je uzburkano i nemirno od ljutine koja pritajeno tmuri u njegovim iskonskim dubinama, uzme mnogo a ne vrati mi skoro ništa. Čak i kad usliši moje molbe da vrati što mi pripada, samo baci sve to na neku neurednu gomilu izvan mog domašaja, i sva su moja zrnca peska posvađana do ludila.
Dani su mi potrebni, nekad i meseci, da ih ponovo okupim, pomirim i posložim, da ih ubedim da je sve u redu.
Da život nekad daje a nekad uzima.
Da je to krug koji je stariji od svih nas.
Da je život večita borba da sve staviš na svoje mesto.
Da ne možeš ništa protiv jačeg, osim da čekaš bolji dan.
Da nisi ti gubitnik ako neko uzme nešto tvoje.
Da je gubitnik onaj čijom dušom vlada nespokoj pa zato i otima.
Da si jači i od jačeg ako u svoj toj borbi i otimanju ne podlegneš očaju i sačuvaš mir.
Da će snaga tvog mira uvek biti utočište od nespokojnih Srcekradica.
*****
#8
*****
... A ko bi uopšte snove i sanjao da nije mene? Sigurno bi bili usamljeni i beskorisni.
Koliko nedelja ima noći, koliko mesec ima nedelja, koliko godina ima godišnjih doba, toliko snovi i ja imamo jedno drugo.
Samo ti, Srcekradice, nemaš ništa, ni mene, ni snove. Siromašniji si od nas. Ne možeš ni u snu da me dozoveš. Jer ti čak i ne umeš da sanjaš, niti slutiš da si u mojim snovima.
Meni je život mnogo lepši. Ja tebe imam neprestano pored sebe. Svugde i uvek.
Tu si gde odavno ne želiš da budeš a i ne znaš da jesi.
Snovi i ja ćutimo tu tajnu kao pravi prijatelji.
Jer što se izgovori, prestaje da bude tajna.
*****
*****
Žao mi je tebe što ne znaš da sanjaš.
*****
#2
*****
... jer da znaš da sanjaš, znao bi koliko je moj život lep...
*****
#3
*****
... a ja sanjam celog života. Nekad sanjam juče, nekad danas, nekad sutra. Ali uglavnom kad god je mrak. A nedelja ima sedam mrakova. Ako ne računam još poneki mračan dan. Ruke mi prepune snova. Previše je to za tebe. A ti, tako budan... i tako praznih ruku.
*****
#4
*****
... Sanjam da sam pahulja. Bela, meka i nežna, krilata i iskričava. Raduju mi se svi osim tebe, jer ti ne voliš sneg. Lepršam gore iznad svih i mogu da vidim sve što poželim. Kad ti se naslonim na rame, ti me samo blago otreseš rukom. A ja padnem, i ne zaboli me. Samo se pridružim gomili drugih palih pahulja. I bude mi lakše što znam da nas je mnogo na svetu skliznulih sa nečijih ramena. Nisam jedina.
*****
#5
*****
... Sanjam da sam sunce. Zracima dopirem tamo gde niko ne može. Do skrivenih kutaka gde ledena biċa kriju svoja ledena srca. Pronađem tvoje srce u mnoštvu i grejem ga ceo dugi letnji dan. Kad led konačno počne da se topi, veċ mi je vreme da utonem iza horizonta. I nikad ne ostanem do kraja da vidim da li se led pretvorio u bistro jezerce ili u muljevitu baru.
Čak i moćnom suncu je tajna šta krije mrak u tvom srcu.
*****
#6
*****
... Sanjam da sam reka. Mirna sam i u prolazu se ogledaš na mom licu. Možeš sasvim lepo da uživaš u onome što vidiš. Ali taj moj mir tebi ne da mira. Kad iz neke zakasnele dečačke obesti i znatiželje baciš kamenčiċ u moje vode, uznemiriš me, pa se i tvoj lik u tom ogledalu iskrivi. Tada ne mogu da prepoznam ni tebe, a ni sebe. Dođe mi nekako da nabujam i odnesem sve pred sobom u nepovrat.
U tom snu uvek negde pred zoru konačno oprostim sebi što sam te svojom mirnoċom izazvala da baciš kamenčiċ. A i tebi što si ga bacio. Za tebe je to bila samo bezazlena igra.
Na javi sam davno sebi oprostila što sam imala hrabrosti da volim, makar i greškom. A i tebi što nisi.
Jer ko sam ja da sudim i reci i prolazniku.
*****
#7
*****
... Sanjam da sam obala koju zapljuskuje more. A to more... isto je kao i jedan Srcekradica koga sam znala: nekad pitomo, blago, idilično, nekad jogunasto, bezobrazno i surovo... preliva se vremenski ravnomerno preko peska i svaki put odnese sa sobom deo mene. Ako je mirno i raspoloženo, uvek mi nežno i pažljivo na isto mesto vrati pesak koji odnese. Kad je uzburkano i nemirno od ljutine koja pritajeno tmuri u njegovim iskonskim dubinama, uzme mnogo a ne vrati mi skoro ništa. Čak i kad usliši moje molbe da vrati što mi pripada, samo baci sve to na neku neurednu gomilu izvan mog domašaja, i sva su moja zrnca peska posvađana do ludila.
Dani su mi potrebni, nekad i meseci, da ih ponovo okupim, pomirim i posložim, da ih ubedim da je sve u redu.
Da život nekad daje a nekad uzima.
Da je to krug koji je stariji od svih nas.
Da je život večita borba da sve staviš na svoje mesto.
Da ne možeš ništa protiv jačeg, osim da čekaš bolji dan.
Da nisi ti gubitnik ako neko uzme nešto tvoje.
Da je gubitnik onaj čijom dušom vlada nespokoj pa zato i otima.
Da si jači i od jačeg ako u svoj toj borbi i otimanju ne podlegneš očaju i sačuvaš mir.
Da će snaga tvog mira uvek biti utočište od nespokojnih Srcekradica.
*****
*****
... A ko bi uopšte snove i sanjao da nije mene? Sigurno bi bili usamljeni i beskorisni.
Koliko nedelja ima noći, koliko mesec ima nedelja, koliko godina ima godišnjih doba, toliko snovi i ja imamo jedno drugo.
Samo ti, Srcekradice, nemaš ništa, ni mene, ni snove. Siromašniji si od nas. Ne možeš ni u snu da me dozoveš. Jer ti čak i ne umeš da sanjaš, niti slutiš da si u mojim snovima.
Meni je život mnogo lepši. Ja tebe imam neprestano pored sebe. Svugde i uvek.
Tu si gde odavno ne želiš da budeš a i ne znaš da jesi.
Snovi i ja ćutimo tu tajnu kao pravi prijatelji.
Jer što se izgovori, prestaje da bude tajna.
*****
Нема коментара:
Постави коментар