Malodušna pesma

*****
Odustajem
od velikih želja
snova i nadanja
sita sam letova
i večitih padanja
stalnih ustajanja
i novih početaka
dosta mi je čekanja
nepostojećih ljudi
izmišljenih ljubavi
neizgovorenih reči
pun mi je kofer kupljene magle
u kojoj se kao krije sjajna budućnost
a ne vidi se ni prst pred okom
umorna sam od slušanja
dobronamernih laži
izlizanih fraza
i glava mi je puna
ispraznih obećanja
pogrešnih tipova

I zato ću sada
od svega odustati
staviću tačku
na zaludna verovanja
ničim izazvana očekivanja
i pustiću sebe da padnem
na čvrsto tlo
tu gde sam bezbedna od snova
ali ne bih ja bila ja
kad ne bih poželela
jednom ponovo ustati
ponovo leteti
i možda još neki put pasti
i tako opet i opet
jer svet se vrti u krug
u kome je sve začarano
i ti i ja
i ova noć
u kojoj sam rešila
da je vreme da odustanem
(i red je bio toga da se setim)
sad samo mogu da čekam
da čini nestanu
da svane taj dan
kad će zablude da prestanu
dan kada ću poželeti
ponovo da letim
*****

Nedovršena pesma

*****
Trebalo bi da prećutim.
Da ti ne kažem koliko si blizu
i onda kad nisi,
koliko toplih reči od tebe čujem
čak i dok ćutiš nemo.
Trebalo bi, ali ne umem.
Zato pričam koješta
da sakrijem sve što ne želim da znaš
i ne zaustavljam se
sve dok me poljupcem ne ućutkaš
dok od te bujice reči ne ostane samo dah
tebi namenjen.
I kad ućutim, još mi kradeš reči.

Mogla bih ja i da ti ne kažem.
Da sakrijem kako su radosna jutra
kad ugledam tvoj lik
i kako su noći spokojne i tihe
kad me ti ogrneš svojom dušom.
Mogla bih, ali ne umem.
Zato idem ulicama s osmehom na licu
i vičem u sebi na sav glas
ne mareći za čuđenje i podsmeh
na licima nepoznatih prolaznika.

I briga me što se smeju mom osmehu
i što misle: evo, još jedna što je skrenula s uma.
Ja pričam dvesta na sat
i smejem se i plačem, sve u isti mah
jer ne znam
da li mi kraj ove pesme
nosi radost ili tugu
a sve reči su mi ostale kod tebe
i sad nemam one prave

da je dovršim sama.
*****

Knedla

*****
Stvori se u grudima
na onom posebnom mestu
na sredokraći između duše i razuma

Stvori se
od neizrečenih čežnji
od nedoželjenih želja
od zabašurenih snova
od ugušenih osmeha
od neizgovorenog
od neodgovorenog
od pogrešno izgovorenog
od nedočekanog
od promašenog
od propuštenog
od preživljenog
od nedoživljenog

Onda se popenje u grlo
veže ga u čvor
i tu stane
tu bitiše
i traje
i opstaje
tvrdoglavo
bezobrazno uporno
steže te
davi te
i guši
ne da ti da dišeš
ne da ti da misliš
ne da ti da se smeješ
ne da ti da živiš
svojim spokojnim životom
tera te da bdiš noćima
dok prebiraš po glavi
šta nije u redu
gde je kvar
u čemu grešiš
šta nedostaje

I tera te da se pitaš
i ti se pitaš
i pitaš
a odgovora niotkuda
i ne shvataš
šta još treba da učiniš
kad mislio si da je sve dobro
i da su konci tvog života
sasvim u tvojim rukama

A neki glas ti šapne
toliko tiho da ti zazvoni u glavi:
pokušaj!
da iskopaš zapretene želje
da probudiš snove iz kome
da kreneš srcem za čežnjom
da izgovoriš prećutano
da zatražiš odgovore
da sahraniš promašaje
da dišeš bez straha od njih
bez straha od disanja
bez straha od svega
samo da dišeš
i dišeš
pa da opet oživiš

Pokušaj opet
i opet
pa i ako boli
jer ako te ništa nije zabolelo
zar možeš reći da si živeo?
*****

Šta te čeka

*****
Od mene očekuj neočekivano.
Sve očekuj i ne nadaj se ničemu.
Budeš li dovoljno vešt
da sebe prepoznaš u svemu,
možda ti pođe za rukom
da moji koraci maleni
blisko uz tvoje stope krenu.

Očekuj vatru i led, sunce i sneg,
olujno nebo i vedar dan,
nečujan šapat i viku na sav glas.
Budeš li dovoljno snažan
da odoliš svakom mome ja,
možda ti se i posreći
da dobiješ najbolje od svih nas.

Očekuj velike mudrolije
i sitne dečje ludorije,
radost bez mere i tuge tanane,
i smeh i  potoke suza
i sve što između njih stane.
Budeš li dovoljno hrabar
da sve to mirno gledaš
i da te čuđenje ne svlada, 
možda će na kraju puta
ljubav biti tvoja nagrada.
*****

Grejpfrut

*****
Grejpfrut.

Gorkoslatki ukus sa beskonačno mnogo prskutavih, šuštavih kapljica koje ulaze u svaku poru nepca skupljajući ga i terajući moje lice da se smešno mršti dok jedem.
Kad ustanem na levu nogu, volim da započnem jutro jedući grejpfrut čim otvorim oči. Čisto da ne bih imala vremena da se osećam bezveze. Kako reče pesnik, volim da srcu rane solim.

Prvo dugo maltretiram sebe dok očistim debelu, tvrdu koru koja kao da je jedno biće sa unutrašnjošću. Kao da je potreban razvod braka da se razdvoje. A ni tada nisi siguran da su potpuno razdvojeni.

Onda krenem u napad na svoje strpljenje dok očistim svu onu žilavu belu opnu naokolo. Bez trnokopa to vrlo teško ide. Ako sam baš loše volje, namerno ostavim puno tog belog po crvenkastonarandžastom mesu da (kao slučajno) pojedem. Neka mi gorak ukus u ustima bude još gorči. Kad je bal, nek je pod maskama. Kad je već crno, neka bude zift.

E onda počnem da jedem.
Nekako volim tu gorčinu (iako inače najviše na svetu volim slatko), ali ne mogu da se ne mrštim dok jedem. A kapljice koje se rasprše po rukama, licu, pidžami, po prozoru, zidu i svuda naokolo, počnu da me izluđuju. Svaka fleka - jedan dodatni razlog za psovku. Inače ne psujem skoro nikad, osim ponekad j... te ćaća, ili idi u peršun. Ne bih ni sad, ali sad sam maksimalno izazvana od strane grejpfruta. Izgovor je rođen! i tako jedem i psujem čak i samoj sebi nerazumljivo punih usta. Psujem i njega, i fleke, i gorčinu, i žilavu belu opnu, i svoju levu nogu na koju sam ustala, i oblake i život i sudbinu. I što se ne rodih sa dve desne noge.

A kad pojedem i potrošim sve psovke, zastanem, pogledam u onu koru - zemne ostatke grejpfrutove - i prosto mi ga nekako bude žao. Shvatim da je njemu mnogo gore nego meni. On je jadan gorak ceo svoj vek i ne može ništa protiv toga, i još je mučenik doživeo da ga ja psujem. A meni je gorko bilo samo jutro, dok danu sigurno neću to dozvoliti.

Izvini, moj grejpfrute. Razumem te ja. Evo, ako će ti biti lakše, slobodno i ti mene opsuj. Pa da se pomirimo ko ljudi.

Zatrebaćeš ti meni još.
*****
  

Trenutak

*****
U ovom trenutku
kad se jedna čudna priča
koja nije još ni počela
već privodi kraju
bilo bi pametno nešto reći.
Ali...
(Šta sam ono htela da kažem.)
Pamet mi je zaćutala.

U ovom trenutku
kad se svet, čini mi se, okreće naopako,
bilo bi dobro ostati na nogama.
Srećom, sneg je svuda okolo.
I ako padnem, sneg će biti kriv.

U ovom trenutku
kad shvatam
da san ne bi bio san
da se iz sna jednom ne mora probuditi
bilo bi poželjno ne zaplakati.
Ali...
(Gde li sam samo ostavila te maramice.)

U ovom trenutku
kad je ponos najčvršći oslonac koji imam
bilo bi mudro držati se njega.
Podići glavu i reći:
sve je u redu.
Ne brini, dobro sam.
Nije se desilo ništa
što nije trebalo da se desi.

Kad bi samo srce

u ovom trenutku
uspelo da ostane u grudima.
Kad ne bi tražilo put napolje
kao zver iz kaveza
uz tu podmuklu tutnjavu u glavi.
Možda bih tada bolje čula svoje misli
i možda bih znala
šta sam ono pametno imala da kažem.

I zato čekam
da ovaj trenutak prođe.
Da pamet dođe sebi.
Da kolena ne izdaju.
Da suze odustanu.
Da se ponos trgne iz sna.
Da srce začepi gubicu.

I samo čekam,
jer čekati najbolje znam.
*****