Možda

*****
Ne pamtim ja ništa.
Zaboravila sam.
Sve je pokrila limska magla.

Ne vidi se više ni gde čekam ja, ni gde dišeš ti.
Obale nam daleko. Između njih sazvežđa.
Pet-šest ulica između nas, a kao Rusija su.

Dovikujemo se ćutke, a glasovi samo plove niz reku. 
Ne čuješ da ti pružam ruke, ja ne vidim šta mi govoriš. 
Zvala bih te da ti kažem gde sam... ali zaboravila sam kako sam te ono zvala. 

Možda te nisam nikako ni zvala. 
Možda nisam nikad ni imala prave reči da te dozovem. 
Možda te nisam nikad ni dotakla. 
Možda sam te izmislila u snovima. Stvorila te iz želje. Iz praznih ruku. 
Možda i ne postojiš. Ni ja možda ne postojim, možda je to sasvim sigurno.
Možda je sve ovo samo san, i kad se probudimo biċemo kao i na javi - ti samo svoj i ja samo svoja, svako na svojoj obali a niko ničiji. 
Možda ċeš se ujutru upitati ko ti je to bio u snu. 
Možda ċu se i ja upitati šta sam tamo tražila... verovatno onaj trenutak radosti koji sam zaboravila i sad ne mogu nigde da ga nađem. Otplovio za mesecom u ovu maglu... i ne vraċa se. 

Ni ti se ne vraċaš. 
Samo da znaš, ako se ne vratiš, spavaċu na sredini kreveta i biċe mi nikad udobnije. 
Ako uopšte ikad više budem spavala. 
Ako se ne vratiš, poješċu i tvoju čokoladu, zainat. 
I obuċi ċu najlepšu haljinu i pevaċu celu noć sama sa sobom na sav glas da proslavim to tvoje nevraċanje.
Govoriću samoj sebi da sam dobro. 
I da je tako dobro što nisi tu.

Jer da si tu, možda bih morala da te grlim, a ruke su mi noćas tako hladne. 
Upaliċu zvezde umesto sveċa da rasteram maglu.
A umesto svetla videċu tvoj nasmejani lik koji mi govori: 

"Raduj se, evo nisam više tvoj. 
Ne brini, neċu ti se nikad vratiti. 
Budi sreċna, neċu te više grliti. 
Smej se, nikad te više neċu poljubiti.
I samo laži i dalje da me ne sanjaš. 
Možda čak  i sebe ubediš da je to istina."
*****

*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)

Nije dobro, ali ne brini, biće i gore... ili: bolje da sam progutala ključ

*****
Jedan od onih dana... novembarskih.
Novembar mi nekako nikad nije bio omiljeni mesec. Lep početak dana i tmuran kraj. Sunčano jutro i svetlo popodne brzo se pretvore u mračnu jazbinu.
Tada rano uključim sva svetla po kući i sve uređaje, računar, televizor, odvrnem muziku, pojačam zvono na telefonu, sve odjednom.
Idealan način da rasteram duhove.
Nije da ih nema...

Naročito često dolaze u ovo doba godine. Kad je jesen, crvena, smeđa i zlatnožuta sa retkim primesama zelene koja bi je možda malo razvedrila. Kad su dani kratki a mrak dugo traje i nikako da se razredi. Bude gust, maglovit i neprobojan. Treba ti mačeta da se probiješ kroz njega. Pomalo strašan. Ni nalik onom radosnom letnjem mraku, bistrim, toplim, zvezdanim noćima koje te prosto mame da izađeš napolje i da uživaš u njima, ili da bar izađeš na balkon ili izviriš kroz prozor. Ili onom snežnom zimskom mraku kad šuškava belina po kojoj hodaš čini da se raduješ kao dete.

Ovaj novembarski rani sumrak je nekako depresivan, čak i za one koji nisu tome skloni. Dođe ti da se zavučeš u najdublji ugao kuće. Da se ogradiš nekim neprobojnim zidom da te niko ne vidi i da te niko ništa ne pita. Da se pokriješ po glavi da te neki stari duh slučajno ne pronađe. Jer ćeš onda morati satima da se objašnjavaš sa njim. A i sa samim sobom. Šta je bilo - šta nije bilo, zašto je bilo - zašto nije bilo, šta bi bilo da je bilo - šta bi bilo da nije bilo... i razne slične smaračke besmislice.

Ali uzalud. Pokrivaj se ti po glavi koliko želiš, ko bi duhu zabranio da se provuče kuda on želi... da ti se bez pitanja zavuče u jednu od onih zaključanih tajnih fioka u glavi i da tamo čačka, traži, rovari, kopa po tvom pamćenju.... uporno i bezobrazno, sve dok sa dna fioke, ispod ogromne gomile onog što je moralo biti zaboravljeno, ne izvuče neki naoko mali, nezaboravljeni detalj... neku sitnicu koja je isto kao i ostale male i velike stvari trebalo da bude zaboravljena... ali, nekim čudom je preživela ispod te gomile. Valjda se pravila mrtva, kao u onim tragičnim filmovima. Kad zločinci pomisle da su pobili sve, ali neko na dnu gomile se samo pravio mrtav da bi ostao živ, a još niko to ne zna. Pa bi sad ovaj novembarski rani sumrak bio idealno vreme da se to sazna.

I tako, odjednom, iz čista mira izroni iz fioke jedan mali detalj... i vikne: živ sam, bre! Izroni jedan sasvim običan pogled jednog običnog para očiju. Sad ne mogu da se setim ni koje su boje bile. Nisu bile ni nebeski plave, ni azurne kao more, ni crne kao ponoć, ni zelene kao moj Lim. Nimalo romantične ni poetične. Ma bile su neke sasvim obične boje. Da li je moguće da boju ne pamtim? Ali toplina tog pogleda se tako jasno stvorila ispred mene u deliću sekunde. Jasan, bistar, vedar pogled, gleda me pravo u oči. I koga sad briga za boju, pored te topline kojoj ni glečer ne bi odoleo! Otkud sad on, sad kad mi uopšte ne treba, ni najmanje! Sad kad sam bila sigurna da sam ga baš lepo zaboravila, kao i sve ostalo u toj tajnoj fioci pod ključem. Možda da sam tada progutala ključ, kao u onim bajkama... možda mi sad taj pogled ne bi bio kao... nekako kao ujed komarca. Svrbi te, a ne smeš da se počešeš, jer ćeš napraviti sebi veći problem. Bolje ti je da to ne diraš, da se praviš da ne primećuješ. Što je, naravno, nemoguće, ko bi to izdržao. Smešno a istinito. Ma tragikomedija jedna. 

Jedino što mogu da uradim jeste da se lagano i nečujno na vrhovima prstiju izvučem iz sopstvenog uma i pokušam da posmatram to sa strane. Kao da se to dešava nekom drugom. I da samoj sebi održim pridiku. Nema mi druge. Bar neka korist od toga što sam Vaga. Jer ako jedno moje Ja malo skrene, tu je ovo drugo Ja da ga sestrinski povuče za uho i vrati na pravi put. Ako pustim prvo Ja da uhvati krivinu, ode sav trud u propast. Fioka je ionako već otključana, i njen sadržaj je već počeo da ispada, svakog trenutka može da se prospe na sve strane, ne samo po današnjem danu, nego po čitavom novembru ... možda i po čitavoj jeseni! Ko će to posle sve pokupiti... proći će mi i jesen i zima u sakupljanju sećanja. A kad ću da živim, kad ću da se radujem? Uh, vidi, eno ga onde i osmeh, ispao iz fioke. A do njega tople ruke. Šta je ovo, još neke poznate scene prosute?... Ma gde li je taj ključ? Tamo neki poljubac viri... a naokolo se na sve strane razasule reči u porukama, lepe, nežne, tople, ljubavne, ako napravim samo jedan pokret nagaziću neku, i ako se samo jedna od njih otvori, nastaće katastrofa ogromnih razmera... Ode mir, ode spokoj. Nije dobro, nije uopšte dobro... zato moram na vreme da izgrdim samu sebe. Da ne bi bilo još gore. Pa nije nam prvi put da se svađamo nas dve. Samo strogo, bez popuštanja.
Idemo.
U napad.
Ja protiv Sebe.

*****
Šta je tebi, bre, lujko jedna?
Zar si baš sad morala da se setiš tog detalja? Da li si ti normalna? Zar baš nisi imala o čemu drugom da misliš danas, bio je lep i sunčan dan sve do pre par sati? Zar nisi mogla da radiš nešto korisno, da uposliš taj tvoj dokoni mozak, a ne da ga pustiš da vršlja po zabranjenim zonama?

I kako si uspela da zaboraviš sve ostalo, a baš taj pogled si zapamtila? Koliki je uopšte opseg tvoje memorije kad sve to možeš da spakuješ? Gde ti sve to stane? A rekla si da si zaboravila sve. I početak i kraj. I sredinu. Priče i ćutanja, mirise, zvukove, dodire. Možda si i slagala. I koga ti pokušavaš da ubediš u to, sebe? Ma hajde, meni pričaš, kao da te ja ne znam najbolje...

Ako si stvarno zaboravila, kako to da te jedan običan  pogled običnih očiju (čije boje ne možeš ni da setiš) u trenu prebaci ponovo u neko tamo davno prošlo vreme? Sećaš se pogleda, a ne sećaš se gde si ostavila ključ od fioke? Ili si namerno izbegla da je zaključaš, pa da krijući viriš kad te spopadnu one tvoje bubice i da mučiš i sebe i mene? I zar se nismo lepo ljudski i sestrinski dogovorile da nećemo više nikad da se vraćamo u prošlost, da možemo da putujemo samo i jedino u budućnost? Izdajnice jedna. Umesto da nešto konačno naučiš, ti bi opet u ponavljače... Dokad ja tebe da učim i izvlačim iz problema? Nemoj suzu da ti vidim slučajno. Jer ću se ozbiljno naljutiti. I neću ti više pomagati, neću te tešiti, niti ću te voditi napolje - možeš da mi se otrgneš iz ruku tako neposlušna, da se opet spotakneš o isti kamenčić, pa da te opet ja oporavljam... I teraću te da zaobilaziš sve ulice i mesta u kojima su mogući opasni susreti, izbrisaću ti onu tvoju istorijsku plej-listu i nećeš više slušati one paćeničke depresivne melodije koje bi i mrtvog uzdrmale. Ma nećeš mi mrdnuti iz vidokruga dok ne budem sigurna da si vratila taj pogled u onu istu fioku i zakatančila je.

I ovog puta ćeš progutati ključ dok ja gledam, vidiš da više ništa nije bezbedno od kradljivaca sećanja. Takvo neko vreme došlo, nisu ti više sigurne ni misli u glavi.  Pa ćemo lepo ti i ja opet da živimo mirno, ruku pod ruku, kao i pre... a i ovaj novembar će brzo proći, pašće sneg i pokriće sve, i duhove prošlosti, i poglede, i sve što nam ne treba. Biće sve belo, svetlo i lepo. Čak će i mrak biti lepši nego ovaj gusti, magloviti, novembarski. Šta nam mogu duhovi... i tamo neko sećanje.
*****

"Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win"
- Stephen King -










*****
(foto credit: https://www.facebook.com/Klošarenilo-1482222588728299/)

Vreme mirenja

*****

Sasvim običan kišni jesenji dan. Mokar, tmuran i divan.

Ima ljudi kojima kiša smeta. 

Kao što je i meni smetala ranije.

Pre tebe.

Ovo je prva jesen sa čijim sam kišama i ostalim

vremenskim i mentalnim nepogodama pomirena. 

Došlo je vreme mirenja.

Sa kišama koje žele da padaju.

Sa stvarima koje ne mogu da promenim.

Sa ljudima koje ne mogu da zadržim.

Sa događajima koje ne mogu da sprečim.

Sa nastavkom života koji čeka da odlučim da budem srećna.

Došlo je vreme da te i srce konačno pusti.

Iako smo te moj razum i ja davno pustili, sasvim mirno i bez panike.

Sad znam: ti si bio moj najuspešniji neuspeh.

Ja sam bila tvoj nepar koji bi ti možda dao sve za tvoje nešto ne tražeċi ništa zauzvrat. Samo da u strahu od bliskosti i dalje ostanem nepar.

Sad su veċ daleko iza nas čista oseċanja i želje bez granica.

Kao da ih nije ni bilo. A bilo ih je, sad znam.

Sad znam i ovo: bila je ljubav, a tada sam se pitala i sumnjala.

Tako čista ljubav mogla je imati samo čist kraj.

Bez: vrati mi moje krpice, ja ću tebi tvoje. 

Bez gorčine i optužbi.

Nije se desio nikakav zemljotres tog dana kad si, 

nimalo svečano, proglasio kraj. 

Nikakva erupcija vulkana.

Samo se sve oko nas umirilo i utihnulo da nam 

pomogne da što pre to okončamo.

Hteli smo, trebalo je, želeli smo, a nije nam moglo biti.

Odustali smo i pre vremena.

Neki drugi životi su nas veċ spremno čekali iza ugla.

I neke drugačije sreċe koje su nam odavno namenjene.

Neċe biti kao ona naša sreċa: iznenadna, luda, ogromna, 

lepršava, uzburkana, zarazna i omamljena sama sobom.

Ali biċe to možda još i veċe sreċe od te.

Živeċemo lepo ti bez mene i ja bez tebe kao i pre nego

što su nam se svetovi nakratko sudarili.

Znam, upoznaćemo i voleċemo druge ljude jednako vredne naših ljubavi.

Blistaćemo svako za sebe, disati punim plućima 

i smejati se još jače nego pre našeg početka i kraja.

A znam i ovo: negde iz potaje s vremena na vreme će ti bljesnuti moj lik. Kad se najmanje nadaš. Kad budeš siguran da si sve zaboravio. Kad prođu mnogi meseci u kojima me se nijednom nisi setio.

Izroniċu ti jednog tipično limskog maglovitog jutra iz najdublje dubine podsvesti samo na jedan delić sekunde.

Sasim dovoljno da tvojim licem preleti tračak svetlosti

i u očima ti oživi moj osmeh.

Zaustaviċeš se u sred rečenice.

Srce će ti zatreperiti samo na jedan sekund.
Korak ċe ti na tren nesigurno zastati.

Ruka će ti se zaustaviti u vazduhu razmišljajući kuda je bila krenula. 

Neko drag ċe te u tom trenutku možda upitati šta ti je.

Gde si odlutao. Zašto si zaboravio šta si hteo da kažeš.

Čemu se nesvesno smešiš.

A ti ċeš pomalo zbunjeno reċi: ništa, sve je u redu.

I neċeš slagati, stvarno ċe biti sve u redu.

Jer smo jedno drugom dali toliko da u naredna tri života sve mora biti u redu.

I kad ti neočekivano i bez ikakvog vidljivog razloga negde u glavi zašapuće moj glas - znaj, ne sanjaš, 

i nije dežavu.

Tu sam ja.

Utkala sam se u neki tanani, najskriveniji mikron tvoje duše i tu ću da obitavam dok je sveta i veka.

I ne znaš da ćeš me nositi sa sobom, tu gde mogu tako prijatno da mirujem.

Sve dok me ne uznemiri neki poznat miris, melodija, stih ili slika; probudiće me samo da ti na tvoje staro neizgovoreno pitanje šapnem: koliko i ti mene.

Kad kreneš nesvesno da odgovoriš kao nekad: sasvim dovoljno - nestaċu opet. 

Pre nego što budeš i svestan da ti se učinilo da me čuješ.

Jer ja sam od onih žena koje ostave pečat na svakoj duši koju zavole i trag u svakom srcu u kome su boravile makar i na kratko.

I pitaċeš se zašto ti se tako iznenada pojavljujem i nestajem kao duh. Zašto, kad si me odavno zaboravio.

Kako da shvatiš to što posle iks godina odjednom na 

radiju čuješ pesmu koju si meni posvetio.

Zašto ti se od neke slučajne prolaznice u nekom 

dalekom gradu ponekad učini da sam ja.

Kako to da ti nečije usne nekad baš zamirišu na moje.

Zašto ti odjednom rečenica koju ti neko drugi kaže zvuči tako poznato.

I shvatiċeš tada zašto sam se tako potpuno ne-ženski

hladnokrvno pomirila sa brzim krajem bez ubeđivanja 

i svađa. Zašto sam ti pomogla da što pre odeš.

Zato, dragi moj, što te čekam u narednom životu,
jer u ovom nije bilo mesta za nas.

U životu u kome ćeš ti biti moje more, a ja ċu biti tvoje sunce.

Nebo i zemlja ċe nam kumovati.

Tvoji talasi ċe mene pokrivati u suton kad potonem u tvoje dubine, a moji zraci ċe tebe grejati i činiti da blistaš kao i ja.

Ogledaċu se doveka u tvom odrazu.

I biċemo dvoje a jedno.

U nekom drugom životu.

U životu u kome reč kraj neće postojati.
*****

Oblačno popodne i vedre misli dokone ptice sanjalice

*****
Da se razumemo: nema te vakcine koja ċe sprečiti da se razboliš od ljubavi. Onako baš skroz da se razboliš do koske, do zadnjeg damara. Da se zaljubiš da ti uši otpadaju i srce preskače, a ti ne hodaš nego skakućeš.










Niti postoji sredstvo da ti pomogne da postaneš nevidljiv i odeš tiho i nečujno kad shvatiš da nema više razloga za tvoj boravak u nečijem svetu u kome si do juče bio centar.

Nema tog antibiotika koji ċe te izlečiti preko noċi kad zapatiš bakteriju zvanu Ljubavitis Neuzvratitis.
I nije se rodio psihijatar koji ċe ti objasniti kako da se pomiriš sa idejom da te je neko juče obožavao,
danas mu je svejedno, a sutra se neċe seċati ni da ste se poznavali.

Stvarno, dođe ti prosto da zamrziš ljubav. Da kažeš: ma beži bre, nikad više, ni u ludilu!!!

E... ali ne može to kako ti hoćeš...
S vremenom shvatiš da je jedina terapija i protivotrov upravo ljubav. Da kreneš ponovo ispočetka. Bez straha, rezervi i ustezanja. Zato što možeš biti milion posto siguran da ċe ovoga puta film biti skroz drugačiji.
Jer su glumci u njemu drugi, zvezde su drugačije raspoređene, godišnje doba je drugo... a i ti si drugačiji.
Pametniji.
Spremniji na iznenađenja.
Otporniji na razočarenja.
Bogatiji za još jednu životnu lekciju.

Naravno da ċe sledeći put biti bolje. Svaka nova ljubav može biti samo bolja. Što više lekcija savladaš, više znaš. Lakše živiš.

Kao da, ako se povremeno opečeš na rernu, više nikad neċeš ni kuvati, ni jesti?

Ma hajde...
Pa zar bez kolača da živiš?
Ne može čovek gladan. Ni hrane, a ni ljubavi.

Ožiljci zarastaju. Neki se čak i ne primeċuju posle nekog vremena. Prosto iščile, zaboraviš i da si se opekao.
Onda opet poželiš da uključiš rernu. Ma samo navali. Isprobaj nove recepte, nove sastojke.
Šta fali ako opet neki ne uspe pa završi u kanti. Probaj opet novi. Nikako stari! To što je jednom bilo gorko, bez ukusa i nedopečeno, nikad dobar kolač od toga, veruj mi. Ili tom receptu nešto fali, ili se sastojci prosto ne slažu.

Ali ako daš sebi šansu, bez predrasuda i bez ubeđenja da tebi nikad ništa ne može da ispadne kako treba, jednog dana ċeš napraviti pravu poslasticu. Ne obavezno savršene kolače, ali onako baš po tvom ukusu.
Ni previše slatke da ti zastaju u grlu, ni premalo da ti nedostaje slasti. Filovane baš kako ti voliš, onim filom koji se lagano topi kad ih probaš i ostavlja za sobom blagi ukus zadovoljstva i spokoja.

E tako ti je i sa ljubavlju. Fora je u pokušajima. U upornosti. Neko je rođen da mu sve uspeva iz prve, neko mora malo više da se pomuči. Da pokušava opet i opet, sve dok mu ne upali.
Jedna drugarica mi reče: ja i princa da poljubim, on bi se pretvorio u žabu. Ma nije tako. Samo nije bila u pravoj priči, u onoj koja je baš za nju i pisana.

Nagrada postoji, i tvoja je, kad-tad.
Samo nikad ne pomisli: meni ništa ne ispadne kako treba.
Veruj da možeš.
Dok veruješ, živ si.
Dok može da te zaboli, živ si.

Ili odustani od ljubavi za sva vremena, ako si takav slabiċ da ne možeš da podneseš da te ponekad malo i zaboli.

Budi živ, a mrtav.
Budi zombi. Dead man walking...

Šta biraš?
*****