Proleće

*****
Da sam nešto voda.
Pa da samo zaobiđem. Ili preskočim.
A kad ne može ni jedno ni drugo, da napravim sebi novo korito. Nema te prepreke.
Ali nisam...
I zato mogu samo da se pritajim i čekam da prođe.
Jer sve jednom prođe, i dobro i loše.

I prošlo je.
Sad sam sigurna: ko čeka, ko pronađe u sebi dovoljno snage i strpljenja, taj i dočeka.

I tako sad gledam kroz prozor u ovo čisto, vedro i sunčano prvo prolećno jutro, još uvek jednom nogom u snu, još neprobuđena i nepovezana sa stvarnošću. I mislim: dočekasmo i mi smrznute ptice stanarice da nas proleće otkravi. Da nam prvi stidljivi tračci sunca ugreju krila puna hladnoće, pa da i mi vidimo malo radosti. Lako je onima koji odu u Bolje. Umeće je u ostajanju. Tu gde jesi, sa onim što imaš i bez onih koje više nemaš. Bez ptica selica, sebičnih kukavičkih pobegulja koje svoja krila rašire i odlete u Bolje čim malo prigusti. Umeće je kad po ko zna koji put moraš da prikupiš na gomilu sve što ti je preostalo i da kreneš ispočetka. Kad se hrabriš i govoriš sebi kako je sve u redu, da je moralo tako da se završi, da su i odlasci deo života, da će zima brzo proći, da nije smak sveta i da ćeš opet biti dobro. Da ti je bolje samoj. Sve vreme ovog sveta je konačno samo tvoje, i možeš da ga trošiš kako god želiš. Kažeš sebi: baš neka je otišao, nije ni bio nešto naročito. Nisam ga ni volela bogzna kako. Onako. Malo. Samo je naišao u trenutku kad mi je bilo dosadno.

 
I onda počinju da se nižu jedan za drugim dani, noći, nedelje, meseci... čini ti se da je svaki dan kao godina, a noć kao beskonačni niz slika koje se samo smenjuju kao na pokretnoj traci, ne puštajući te da se izvučeš iz lavirinta sećanja. Nekad ne spavaš, nekad ne jedeš, nekad ne želiš da vidiš nikog živog, nekad čak i ne dišeš. Ili ćutiš, ili pričaš bez smisla bilo šta samo da ne zaplačeš. To ćeš kad te niko ne vidi. Boriš se, guraš dalje, korak po korak, dan po dan. Uporno odbijaš da padneš i još upornije nastavljaš dalje.

Sve dok se jednog jutra ne probudiš i shvatiš da je prošlo. Da više ne trčiš kad telefon zazvoni, da više nemaš želju da ideš tamo gde bi mogla sresti njega. Da te stihovi one pesme, jedne jedine zajedničke, više ne bole. Udahneš duboko, pogledaš se u ogledalo i kažeš: sad si dobro, prošlo je. Požar je ugašen. Opet si ona stara.

I vratiš se u život.

Ko zna zašto je moj život odlučio da mu se vratim baš u prvo jutro novog proleća, dok pospano gledam kroz prozor i bezuspešno pokušavam da sklopim u neku smislenu celinu fragmente misli razasute svuda naokolo, a miris tek skuvane kafe polako počinje da budi sva uspavana čula. Zašto baš ovog radosnog, svetlog jutra da shvatim da te više ne volim. Možda je baš to znak za neki novi početak.  

Ne volim više ni tebe ni ono što smo bili, ili ono što sam ja verovala da jesmo. Čak me i pomisao na to naše vreme ostavlja ravnodušnom.

Istina, često se setim svega.

Tebe. Tvoje zarazne želje za životom i novim svetovima. Tvojih ruku, očiju, reči, šaputanja. I sebe. Opijene novom radošću, ošamućene ogromnom iznenadnom srećom, zalutale u svet čoveka spremnog da se svim silama bori da osvoji, i nespremnog da zadrži to što osvoji. Setim se koračanja kroz jedan period života sa glavom u oblacima, daleko od stvarnosti. Setim se koliko je tvoja ljubav bila velika i stvarna i kako je brzo nestala čim je postala uzvraćena. Ali sve te slike su već izbledele i nekako usput prestale da bole. Ne znam kako ni u kom trenutku se to desilo, samo shvatam da mogu mirno da vratim film unazad bez bojazni da će to negde u dubini duše pokrenuti neku novu lavinu. Ponovo plovim mirnim vodama.

Život bira trenutak, piše radnju i bira glumce za uloge koje im je namenio.
Meni je ovog puta namenio borbu, a i pobedu.
Meni je namenio prvo prolećno jutro da me osvesti. Da me podseti  kako je lepo živeti, disati, radovati se svakom novom danu. Kako je lepo voleti, preboleti, pa opet voleti. I kako jedva čekam da volim ponovo. Makar i greškom.

I evo, smešim se potajno na samu ludu pomisao: možda će mi život sledeći put, umesto epizodne uloge u tvom, nameniti glavnu ulogu u nečijem životu.
Onu koja se igra do kraja filma. Po mogućstvu srećnog.
*****

    
   

Maslačak

*****
I?

Šta ċemo sad? 

Sad kad si rešio da nestaneš isto tako iznenadno kako si se i pojavio?

Ušetao si u moju orbitu bez ijednog pitanja i najave. Zaposeo sve kao da se to podrazumeva. Tek tako, iz čista mira. Tako ċeš i otiċi, i red je. Ne dozvoli sebi da izneveriš svoj karakter. Budi to što jesi do kraja. Zapali mostove, neka gore. Šta će nam.

Kažeš, previše ti značim, zauzela sam ti mnogo mesta u srcu i u glavi, zato moraš da odeš dok još možeš. Ako ne odeš sad, nećeš moći da odeš nikad. Kako logično! Kažeš, ne možeš da prihvatiš da ti jedna žena za tako kratko vreme postane toliko važna. Naravno, ne dozvoli da ti postanem sve. Budi sam sebi centar sveta, jednom nogom uvek spreman na bekstvo. Ostani dosledan svojoj ideji o bezuslovnoj slobodi. 

 














Znam ja da ti meni želiš sreċu i ostvarenje svih snova. A šta ako je moja sreċa u tvom prisustvu? Šta ako moji snovi direktno zavise od ugla pod kojim moja glava leži na tvom ramenu? Šta ako moje sunce jutrom izlazi onog trenutka kad vidim kako me gledaš dok se budim? I zašto uopšte da se budim ako me tvoj pogled ne dočeka? I šta ako padne noć kad odeš i više nikad ne svane? 

Nemaš ti pojma kako je to... kad nisi mrtav, a nisi ni ceo. Kad si samo stručak maslačka u nečijim rukama. Kad je dovoljan samo jedan nečiji dah da te raznese u stotine tužnih paučinastih niti i da se više nikad ne sastaviš. Da te vetar odnese u hiljade nepoznatih pravaca i da od tebe ne ostane ni pomen da si ikad postojao na ovoj planeti. Ne želim ti ni da saznaš. Neke stvari u životu je najbolje ne spoznati.

 

Šta ako se moje srce raspara po svim šavovima kad shvati da je i ovog puta zalutalo u pogrešan lavirint i da sad ne ume da nađe izlaz? Šta ćemo s tim? 

Ti ništa, naravno. 

A ni ja. 

Ponekad je jedino što čovek može da uradi - da pusti da bude tako kako jeste. Kao u pesmi. Let it be. 

Jer ti zarobljen u mojoj duši ne možeš da budeš srećan. Za tebe je sloboda, da sanjariš i juriš iluzije, da nadgledaš svet iz vasione, da živiš svoj san izvan realnosti, da pobegneš glavom bez obzira čim ti se pruži prilika i da se, prirodno, nikad ne osetiš krivim zbog toga. Zato ti samo leti, traži svoju zemlju Nedođiju. Budi zauvek Petar Pan. A ja... ja ću ostati ptica stanarica. Moji letovi su uzbudljivi i bajni, ali kratki, i krajnji cilj im je uvek povratak gnezdu.

Vidiš, ja više nemam vremena da patim. Odavno sam velika devojčica. Imala sam dovoljno prilika da naučim na teži način kad je trenutak da se povučem i pustim. Zato ne veruj u ove moje izanđale romantične paćeničke fraze. Neće biti smaka sveta. Rešila sam, za tobom patiti neću.  

Ovoga puta odlučno odbijam da budem bilo čiji maslačak. Kao kad se jutarnja rosa povuče pred suncem, tako ćeš i ti nestati iz moje glave. I ni trag neće ostati da svedoči o tebi. Srce će mi ne samo ostati celo, biće i veće nego ikad do sada, i sunce će izlaziti svakog jutra sve sjajnije. Večita noć neće nikad nastupiti, jer će moj osmeh uvek imati dovoljno snage da nadjača mrak. I dalje ću živeti sasvim lepo i mirno, sa onom istom malom dnevnom dozom samoće sa kojom sam se već saživela. 

Biću ona ista ja koja se uvek raduje sitnicama, životu, sunčanom danu, kapima kiše na prozoru, dobrim ljudima, ona koja se najglasnije smeje i najtužnije plače... kad baš mora. 
Samo što je ta žena sada tako jasno svesna da ne mora. 
Nisi joj dao dovoljno jak razlog za suze. 
*****