*****
Nikad ne pitam ljude ono što sami ne kažu.
Čemu pitanja.
Sudbina se ionako prepozna bez reči.
Kad bih samo znala da postojiš negde TI.
Ti, meni od sudbine namenjen, sazdan prema mom snu. Za mene određen. Moj Nepar.
Kad bih znala da ćeš me pronaći. Bilo kad. Makar čekala još dve večnosti da Ti-nepar i Ja-nepar postanemo Par. Ne bih te pitala ni kako ti je ime, ni kako izgledaš. Slobodno mi prećuti to. I baš me briga gde živiš i gde si proveo godine pre mene, jer samo naše godine će se računati na kraju.
Ako bih te uopšte i pitala nešto... jednom, nekad, možda... volela bih da znam kakve su ti boje oči. Jesu li tople. Sijaju li. Toliko da mogu da vidim svoj odraz u njima.
I boja glasa. Ne kad govoriš glasno, već kad šapućeš nežne reči. Volela bih da bude boje ljubavi.
I kako mirišeš, to želim da znam.
Jesu li ti ruke tople. Dovoljno tople da otope sav led sa mene.
A ostalo...
Ne moraš mi reći ništa.
Ne zanima me kakve boje košulju nosiš, ni šta voliš da jedeš. Nije me briga piješ li kafu sa šeċerom ili bez. Samo da je piješ sa mnom dok se jutrom ćuteći iz našeg skrivenog sveta vraćamo u stvarnost. Ni šta radiš i čime se baviš. Ni da li nosiš džins ili kravatu, psuješ li sudiju kad gledaš fudbal. Ne zanima me da li voziš ili ideš pešice, sve dok te put vraća meni.
Ali bih jako volela da znam šta sanjaš kad si budan.
Čega se plašiš.
Za čim žudi tvoja duša.
U koje maštanje bežiš od dnevnog sivila. Koju knjigu pamtiš iz detinjstva. Voliš li sunce. Bojiš li se mraka, onog mentalnog, ne noćnog. Jesi li se ikad osećao kao bespomoćna tačkica u Univerzumu.
Kad pogledaš u nebo pred spavanje, tražiš li na njemu vremensku prognozu za sutra ili tajnu beskonačnosti svemira. Da li osećaš da te ja čekam negde sa druge strane pogleda. Hoćeš li moći da ćutiš sa mnom do iznemoglosti, pa i dalje, kad te već sve zaboli od tišine.
I volela bih da znam koja je prva rečenica koju bi mi rekao. Misliš li da ljubav
može da traje duže od bljeska. Kad se zaljubiš, da li skakućeš od sreće. Da li ponekad hodaš sa glavom u oblacima kao ja. Da li trčiš radosno u susret ljubavi ili se skrivaš od nje u nadi da te neće prepoznati.
Kad hodaš, da li te put nosi ka divljoj prirodi ili već utabanoj stazi. Kojom nogom započinješ korak. Veruješ li u moċ Univerzuma da spoji naše potpuno nespojive puteve. Kad se smeješ, je li tvoj osmeh širok i glasan ili samo smešak, kao da se plašiš da ne preteraš i uvrediš osmehom mračne sile. Je li život za tebe večiti izvor radosti ili zbir sitnih trauma. Kojom bi me rukom grlio.
Nosiš li uvek sa sobom kišobran za svaki slučaj ili ne mariš ako ponekad i pokisneš. Da li bi mogao sa mnom da plešeš bos po baricama nakon tople letnje kiše i da se smeješ kao dete. Je li za tebe čaša uvek polupuna ili poluprazna. Veruješ li u slučajnosti ili misliš da se sve dešava iz nekog razloga. Voliš li kad sneg škripi pod nogama. Bežiš li glavom bez obzira kad shvatiš da si počeo da se vezuješ. U čemu je smisao tvog postojanja na ovoj Kugli Planeti. Šta je u onoj najdubljoj dubini tvog biċa koju ne pokazuješ svima, za koju znaš samo ti i oni odabrani. To bih te pitala.
Umeš li da kažeš: volim te, a da ne zvuči patetično, i da ti ipak poverujem. Zaplačeš li ikad ili nikad, i da li ti suze nekad krenu i od sreće. Kad te život boli, da li trpiš muku sam ili tražiš pomoċ prijatelja. Kad umoran spustiš glavu na jastuk, s kojim prizorom sa one strane zatvorenih kapaka voliš da zaspiš. Govoriš li uvek ono što misliš, i misliš li ozbiljno sve što kažeš. Veruješ li i ti da nas životinje razumeju. Hoćemo li imati mačku ili psa, ili oboje. Na kojoj strani kreveta spavaš, na onoj sa koje možeš da ugledaš prvi sunčev zrak ili na onoj čije senke jutro zaobilazi. Na kom ramenu ćeš me uspavljivati.
Tako neke baš čudne stvari ja bih tebe pitala. Onda bih znala da si baš ti taj moj Nepar. I da ćeš prigrliti i onu moju čudnu stranu kao i ja tvoju. Dosadna sam, znam. Uvek preterujem, to mi je jedna od mana. Ali to sam ja. Šta smo mi bez svojih mana. Nedovršeno i neoblikovano ništa.
E, da... i volela bih još da znam...
kad podignem pogled ka svemiru u noći, ka onom blistavom mnoštvu, koja si ti zvezda.
Nadam se, moja zauvek.
*****
("From which stars have we fallen to meet each other here?"
Friedrich Nietzsche)
Nikad ne pitam ljude ono što sami ne kažu.
Čemu pitanja.
Sudbina se ionako prepozna bez reči.
Kad bih samo znala da postojiš negde TI.
Ti, meni od sudbine namenjen, sazdan prema mom snu. Za mene određen. Moj Nepar.
Kad bih znala da ćeš me pronaći. Bilo kad. Makar čekala još dve večnosti da Ti-nepar i Ja-nepar postanemo Par. Ne bih te pitala ni kako ti je ime, ni kako izgledaš. Slobodno mi prećuti to. I baš me briga gde živiš i gde si proveo godine pre mene, jer samo naše godine će se računati na kraju.
Ako bih te uopšte i pitala nešto... jednom, nekad, možda... volela bih da znam kakve su ti boje oči. Jesu li tople. Sijaju li. Toliko da mogu da vidim svoj odraz u njima.
I boja glasa. Ne kad govoriš glasno, već kad šapućeš nežne reči. Volela bih da bude boje ljubavi.
I kako mirišeš, to želim da znam.
Jesu li ti ruke tople. Dovoljno tople da otope sav led sa mene.
A ostalo...
Ne moraš mi reći ništa.
Ne zanima me kakve boje košulju nosiš, ni šta voliš da jedeš. Nije me briga piješ li kafu sa šeċerom ili bez. Samo da je piješ sa mnom dok se jutrom ćuteći iz našeg skrivenog sveta vraćamo u stvarnost. Ni šta radiš i čime se baviš. Ni da li nosiš džins ili kravatu, psuješ li sudiju kad gledaš fudbal. Ne zanima me da li voziš ili ideš pešice, sve dok te put vraća meni.
Ali bih jako volela da znam šta sanjaš kad si budan.
Čega se plašiš.
Za čim žudi tvoja duša.
U koje maštanje bežiš od dnevnog sivila. Koju knjigu pamtiš iz detinjstva. Voliš li sunce. Bojiš li se mraka, onog mentalnog, ne noćnog. Jesi li se ikad osećao kao bespomoćna tačkica u Univerzumu.
Kad pogledaš u nebo pred spavanje, tražiš li na njemu vremensku prognozu za sutra ili tajnu beskonačnosti svemira. Da li osećaš da te ja čekam negde sa druge strane pogleda. Hoćeš li moći da ćutiš sa mnom do iznemoglosti, pa i dalje, kad te već sve zaboli od tišine.
Kad hodaš, da li te put nosi ka divljoj prirodi ili već utabanoj stazi. Kojom nogom započinješ korak. Veruješ li u moċ Univerzuma da spoji naše potpuno nespojive puteve. Kad se smeješ, je li tvoj osmeh širok i glasan ili samo smešak, kao da se plašiš da ne preteraš i uvrediš osmehom mračne sile. Je li život za tebe večiti izvor radosti ili zbir sitnih trauma. Kojom bi me rukom grlio.
Nosiš li uvek sa sobom kišobran za svaki slučaj ili ne mariš ako ponekad i pokisneš. Da li bi mogao sa mnom da plešeš bos po baricama nakon tople letnje kiše i da se smeješ kao dete. Je li za tebe čaša uvek polupuna ili poluprazna. Veruješ li u slučajnosti ili misliš da se sve dešava iz nekog razloga. Voliš li kad sneg škripi pod nogama. Bežiš li glavom bez obzira kad shvatiš da si počeo da se vezuješ. U čemu je smisao tvog postojanja na ovoj Kugli Planeti. Šta je u onoj najdubljoj dubini tvog biċa koju ne pokazuješ svima, za koju znaš samo ti i oni odabrani. To bih te pitala.
Umeš li da kažeš: volim te, a da ne zvuči patetično, i da ti ipak poverujem. Zaplačeš li ikad ili nikad, i da li ti suze nekad krenu i od sreće. Kad te život boli, da li trpiš muku sam ili tražiš pomoċ prijatelja. Kad umoran spustiš glavu na jastuk, s kojim prizorom sa one strane zatvorenih kapaka voliš da zaspiš. Govoriš li uvek ono što misliš, i misliš li ozbiljno sve što kažeš. Veruješ li i ti da nas životinje razumeju. Hoćemo li imati mačku ili psa, ili oboje. Na kojoj strani kreveta spavaš, na onoj sa koje možeš da ugledaš prvi sunčev zrak ili na onoj čije senke jutro zaobilazi. Na kom ramenu ćeš me uspavljivati.
Tako neke baš čudne stvari ja bih tebe pitala. Onda bih znala da si baš ti taj moj Nepar. I da ćeš prigrliti i onu moju čudnu stranu kao i ja tvoju. Dosadna sam, znam. Uvek preterujem, to mi je jedna od mana. Ali to sam ja. Šta smo mi bez svojih mana. Nedovršeno i neoblikovano ništa.
E, da... i volela bih još da znam...
kad podignem pogled ka svemiru u noći, ka onom blistavom mnoštvu, koja si ti zvezda.
Nadam se, moja zauvek.
*****
("From which stars have we fallen to meet each other here?"
Friedrich Nietzsche)
