Nerazumna pesma

*****
Jednog ću dana napisati pitomu pesmu
širu od mašte
sjajniju od zvezda
topliju od zagrljaja
pesmu koja me neće boleti
i neće biti ni nalik na tebe
pesmu koja me neće pitati šta mi je
samo će me saučesnički uzeti za ruku
bez kopanja po ranama
i izvesti iz lavirinta
ona mene
a ja nju
i ispisivaćemo stihove glatko
kao voda kad teče
preskačući prepreke
bez napora i oklevanja
dovršavaćemo jedna drugoj misli
upadaćemo jedna drugoj u reč
kao da smo oduvek bile jedno

A ti što se sad pišeš sama
bez mog znanja i pristanka
divljakušo
rugalice
ti što svakim svojim slovom boliš
i žigaš
ti što puštaš reči da jurišaju
a da me nisu ni pitale
haotično i drsko
popunjavajući belinu
ti si jedna nerazumna pesma
i neću ništa da imam s tobom

Ti se pesmo meni rugaš
a šta ako ja tebi zaboravim reči
ko će onda biti pobednik
likuj ti samo
al' prestaćeš kad te pocepam
ili još bolje
kad te obrišem zauvek
lako je
dovoljan je samo jedan klik
videćemo ko će se onda smejati
zaboravićeš ti i da si postojala
a ja ću gledati u prazan prostor gde si bila
i smejati se tebi
zlurado
iz prikrajka
kao ti meni sada
što ne znam
šta sam ono tobom htela da kažem
*****