Važno je

*****
Važno je otići na vreme
važno je krenuti
dok ti oči još nisu sasvim navikle na mrak
jer ako zaborave da postoji i svetlost
ostatak života ćeš provesti ubeđen
da je mrak sasvim prirodno stanje
prigodno situaciji
da je sivo boja tvog sveta
da je to baš ono što želiš
i da se u mraku osećaš sigurno
zaštićeno
i komotno
i nećeš otići nikad
ma nećeš čak ni pokušati
ostaćeš u svom malom nacrtanom krugu
i bićeš dobro
ili ćeš misliti da si dobro
sve dok se jednog dana
nenadano
kroz pukotinu između oblaka
ne pojavi
jedan jedva primetan zračak
da ti kaže:
tu sam opet
dragi čoveče
stari smo znanci
samo sam provirio da vidim
da ti možda nisam nedostajao
a ti ga nećeš razumeti
možda ni primetiti
jer si u svom mraku zaboravio
kako se svetlost voli
deli
i umnožava
možda nećeš hteti
ni umeti
da uhvatiš pogledom taj zračak
jer su ti oči otupele
od gledanja u jedno isto mrtvilo
svakoga dana
i ne mogu više da podnesu
da se pred njima igraju boje
sjajne i svetle kao letnji dan
jer ih boje bole
zatvorićeš po navici svoje oči
već umorne od stalnog zatvaranja
pred svim i svačim
ili ćeš samo tupo skrenuti pogled
negde u stranu
i pomislićeš:
odavno je prošlo vreme želja
ko će sad menjati život
nakon toliko eona mirenja s njim
takvim kakav jeste
ispraznim i sumornim
jednoličnim i gorkim
već sam navikao na sve
naučio sam da plivam u toj bari laži
održavam se na površini
manje-više uspešno
i to mi je dovoljno
nemam snage bilo šta da menjam
u ovim godinama
suviše je kasno za promene
kasno za mene
i pravićeš se da ne čuješ
kako te zračak zove
i govori ti:
dođi
dođi da ti pokažem kako se smeje
da te podsetim kako se raduje
i nećeš imati hrabrosti da izgovoriš:
pokaži mi
ja hoću opet da budem živ
odabraćeš da prećutiš
i ostaćeš do kraja tu gde jesi
u svom privatnom paklu
koji si smatrao rajem
sa svima
a zapravo sam
jer u mraku ne možeš da vidiš
da više nikoga nema uz tebe
da su svi davno otišli
i da će ti život svenuti
kao nezalivana biljka
koja vapi za svetlom
a ne ume da ga prepozna
*****

  

Ćutanje

*****
Već dugo znam
šta se krije iza ćutanja.

Utihnuli su oni razdragani nemiri
i moje misli više ne beže u nepoznatom smeru
tražeći u svemu znake koje mi šalješ
i ruke više ne trepere kao zadnji list na grani
na spomen tvog imena.

Ne sanjam više trenutak kad ću te sresti
i ne zamišljam reči koje bi mi tada mogao reći
ni staze kojima smo mogli hodati do jutra
govoreći jedno drugom neke slatke besmislice
do iznemoglosti.

Kao da su nestale one čudne niti
koje su tvorile zaseban svet samo za nas
koje su nas činile bliskima i drugačijim od drugih.
Ili mi se možda samo činilo...
možda ih nije ni bilo.

I više ne marim tako mnogo
što se nije ostvarilo ono što smo jednom želeli
i kao da mi je skoro svejedno
što se svetla na sceni naše priče lagano gase
i što je slika nas dvoje u mojoj glavi sve bleđa i bleđa
do nestajanja.

Samo još ovo glupavo srce
poslednjim snagama poskoči iz ravnodušnosti
kad pomislim na sve ono lepo
što je moglo da nam se desi
i da je možda moglo biti i drugačije
da nismo bili tako pomireni sa sudbinom.

Da smo se možda i mi mogli voleti
kao što drugi ljudi vole druge ljude
i da smo možda mogli pronaći jedno drugo
i živeti nekim malenim, divnim životom
deliti preostale zemaljske dane
i mir i nespokoje...

Samo da nisam ćutala.
Samo da nisi ćutao.
*****