Novogodišnja

*****
Pa da krenemo polako
srce moje
ovde za nas nema više ničega
izgleda da su stali satovi
što su merili srećno vreme
nismo ni primetili kad ni kako
ni da su kucali sve tiše
da bi na kraju sasvim umukli
mi suviše zaslepljeni
željom da živimo bajku
a bajke lažljive kakve već jesu
kao što znamo
u početku naivnima nude raj
i učine da poveruješ u sve
a onda ti samo izmaknu
tlo ispod nogu
po mogućstvu na ivici nekog ambisa
odakle se niko živi ne bi iskobeljao 
ni za dva života
pa ti posle veruj bajkama
i zato idemo odavde
srce moje
dok još možemo
jedan kraj više ili manje
šta je to za nas
za par uvežbanih
prekaljenih gubitnika
kakvi smo ti i ja
ovde je ionako sve pusto
svuda stegao neki led
samo još duhovi prošlosti
kriomice vrludaju naokolo
vrebajući priliku da izrone
mrak samo što nije prekrio sve
i ne vidi se

koliko nas deli od pada na dno
koraka ili milimetara
ko bi ga znao sad
zato samo oprezno
što dalje od ivice
strogo na prstima
da ne probudimo uspavani bol
i tiše malo, ne tuci toliko
čuće nas zlo
i da ti kažem još ovo:
negledanje unazad pomaže
kad ti se učini da ćeš pasti
i zato ćemo samo gledati napred
sve dokle pogled doseže
ma nismo mi baš toliko tanani
da ne možemo podneti
još jedno zbogom
i još jedno neokretanje ka zgarištu
upravo dižemo sidro
srce moje
pali motore
i veži se
pa da opet srljamo
u Novo
u Bolje
u Nikad Bez Ljubavi
*****

Hitno mi je

*****
Požuri
hitno mi je
čekam te u onom kutku vremena
gde smo naleteli jedno na drugo
kao dve zbunjene ptice
koje tek uče da lete
opijene nebom
a bez osećaja za pravac
evo još stojim tu
na istom mestu
ni pomakla se nisam
od onog trena
kad su nam se pogledi sreli
i zapetljali jedan u drugi
bez nade u skori rasplet
čvor je još tu
žulja negde ispod levog rebra
čeka da ga razmrsiš
pa da počnem ponovo da dišem
jer sve je stalo
i Sunce i Zemlja i pluća i srce
i nisam sigurna ni da li još postojim
ili se sve što jesam
pretvorilo u čekanje
zato požuri
sve je manje vremena
ponestaje mi vazduha
a i sunce postaje sve škrtije
mraz samo što nije
smrznuće mi prste
ukočiće se misli
zalediće mi reči
i neću moći da ti kažem:
žuri mi se da me nađeš
žuri mi se da te volim
požuri
hitno mi je
*****

Nerazumna pesma

*****
Jednog ću dana napisati pitomu pesmu
širu od mašte
sjajniju od zvezda
topliju od zagrljaja
pesmu koja me neće boleti
i neće biti ni nalik na tebe
pesmu koja me neće pitati šta mi je
samo će me saučesnički uzeti za ruku
bez kopanja po ranama
i izvesti iz lavirinta
ona mene
a ja nju
i ispisivaćemo stihove glatko
kao voda kad teče
preskačući prepreke
bez napora i oklevanja
dovršavaćemo jedna drugoj misli
upadaćemo jedna drugoj u reč
kao da smo oduvek bile jedno

A ti što se sad pišeš sama
bez mog znanja i pristanka
divljakušo
rugalice
ti što svakim svojim slovom boliš
i žigaš
ti što puštaš reči da jurišaju
a da me nisu ni pitale
haotično i drsko
popunjavajući belinu
ti si jedna nerazumna pesma
i neću ništa da imam s tobom

Ti se pesmo meni rugaš
a šta ako ja tebi zaboravim reči
ko će onda biti pobednik
likuj ti samo
al' prestaćeš kad te pocepam
ili još bolje
kad te obrišem zauvek
lako je
dovoljan je samo jedan klik
videćemo ko će se onda smejati
zaboravićeš ti i da si postojala
a ja ću gledati u prazan prostor gde si bila
i smejati se tebi
zlurado
iz prikrajka
kao ti meni sada
što ne znam
šta sam ono tobom htela da kažem
*****

Da se ne lažemo

*****
Pomislim ponekad na tebe
nije da nije
da se ne lažemo
nekad kad stvarno nemam
baš ni o čemu pametnijem da mislim
kao noćas, recimo
ali brzo izbijem to sebi iz glave
i strogo vodim računa
da mi to ne pređe u naviku
jer odvikavanja su ovom srcu
uvek teško išla

Ipak ponekad
ali samo ponekad
pustim načas sebe s lanca
provrtim po glavi neke scene
iz jedne od onih
zakatančenih fioka u glavi
upitam se spavaš li
ili te moje misli o tebi bude
i ne daju ti mira
jesi li mi zaboravio lik
kao što sam i ja tvoj zaboravila

Ili, recimo
kad ugledam zvezdu padalicu
i treba nešto da poželim
pomislim
kako bi bilo dobro
da se sretnemo jednom
sasvim slučajno
ili možda čak i namerno
ali da izgleda tako
kao da to nisam htela
tek da pogledam kroz tebe
i da dobro vidiš
koliko me uopšte ne zanimaš

Pa onda objasnim sebi
da bi to bila jedna neviđena glupost
jer ti si sad sigurno neko drugi
i ne bi mi se takav ni dopao
a ni ja odavno više nisam ista
ali to me nimalo ne brine
živa sam živcijata
ni očajna a ni ogorčena
samo pametnija za tebe
mernu jedinicu slučajne greške

I zato brzo odustanem od tih misli
šta bi bilo kad bi bilo
jer dobro znam da bi to bio
jedan korak previše unazad
zastanem
pomirišem kišno jutro
ili mahnem suncu
prigrlim šta god mi je dato
udahnem život takav kakav je
kažem mu da ga volim
i koraknem napred
jer napred se jedino može

iza je ambis koji vreba
neke nove nesmotrenice
one kojima ti pređeš u naviku
*****

Ponedeljak

*****
Dobro mi došao, Ponedeljče
evo da te upozorim na vreme
da ne bude posle da ti nisam rekla:
do zuba sam ti naoružana
u torbi nosim
kišobran
suncobran
padobran
gromobran
tugobran
stresobran
umobran
srcobran
kacigu
oklop
štit za dušu
rukavice
ribarske čizme broj 36,5
dugačke gaće
crni pojas
čarobni štapić
knjigu tajnih šifara
otrovni bršljan
čudotvorni napitak
mini-metlu
rezervna krila
oreol
ogrtač za lakše poletanje
malu dugu
gramofon
teglu s mesečinom
sunčev zrak
jednu repaticu za svaki slučaj
osmeh u tri veličine
serum protiv gluposti
pilulu za nevidljivost
za upotrebu u krajnjoj nuždi
notes sa bajalicama
mada ih već znam napamet
ružičaste naočari
malo napukle, doduše
ali još rade sasvim pristojno
tako da znaš
da mi ne možeš ništa
ni ti ni ta tvoja šestočlana bratija
što čeka u zasedi iza tvojih leđa
spremna sam za sve tvoje
fore i fazone
šta god da si zamislio
slobodno zaboravi
što se mene tiče
precrtaj sve planove
ne važe ti se
i baci tu agendu u Lim
nemaš šanse
slab si ti protivnik
za ovako prekaljenog borca
naoružanog do zuba
moj Ponedeljče
*****

Gde smo

*****
Ova ljubav je nekad bila
naše utočište od sveta
ova ljubav je bila
naše sklonište od nas samih
krov
temelj
i sve između njih

A vidi nas gde smo sada
ljubavi
svako na svojoj ivici života
dok između nas
vreme nehajno hara
i ni najmanje ga ne dotiče
to što smo mi u škripcu
i ni prstom ne mrdamo
da iz njega izađemo

Ne voliš me više
čitam ti sa lica
dok me gledaš otupelo
kao da me ne poznaješ
kao slučajnu prolaznicu
koju si krajičkom oka spazio
i učinilo ti se da je odnekud možda znaš
ali ti je naporno i da pokušaš da je se setiš
i zato izbegavaš da je pogledaš u oči
da ne bi primetila tvoju zbunjenost
i jedva čekaš da se izgubi iz vidokruga
bez suvišnih pitanja
jer tako je najlakše

A ni ja za tebe ne marim više
dragi
iz mene izvire ravnodušnost
i širi se opipljivo
oko nas
između nas
u nama
i dok jedno drugom
ne govorimo ništa o tome
ne govorimo ništa uopšte o bilo čemu
dok smišljamo kako da odglumimo
pred sobom i pred drugima
da je sve u savršenom redu
temelji se tresu
utočište postaje zatvor
sklonište postaje zamka

Više te i ne poznajem
iste su to oči, rekla bih
ali više ne vidim svoj odraz u njima
nema poznatog sjaja
ne ozare se radošću kad me vide
ni ruke te ne poznajem
mada je svaka linija na dlanu ista
i prsti tako liče na tvoje
ali tvoje su ruke uvek bile tople
koliko se sećam
mada postoji mogućnost i da sam zaboravila
a ove su hladne kao ponoć
kao sudnji dan jedne ljubavi
kojoj nema spasa

Ni taj tvoj zagrljaj
više ne liči na sebe
odjednom je prepun praznine
i preveliki za mene
kao naoko lep kaput koji nije moj broj
i idem od jednog do drugog rukava
da se skrasim u njemu
ali tu mira nema
samo obamrlost pod nasmešenom maskom
i uopšte nisam sigurna
da si ti onaj isti čovek
za koga sam bila kapljica vode
koju je trebalo po svaku cenu sačuvati
pa makar sazvežđa zaratila
i dan postao noć

I šta se tu može
dragi
nemar uvek uzme svoj danak
ljubav nam je ostala tamo negde
ko zna kad i gde
i rešila je da nam se ne vraća
šta da se radi
ističu nam poslednji dani
samo neizgovoreno pitanje
još lebdi nad nama:
gde smo?

Ni na kraju
ni na novom početku
izgubili smo se u raskoraku
između svega što smo mogli
i onoga što nam nije pošlo za rukom
stojimo zaglavljeni tu
zajedno a sami
i čekamo čudo koje ne dolazi
jer čuda imaju i prečeg posla
od spasavanja dvoje gubitnika
koji nisu ni primetili da gube
u kolapsu smo

Nigde smo
ljubavi
*****

Izvan domašaja

*****
Nije to bio jedan od onih
sunčanih, razdraganih dana
idealnih za zaljubljivanje
i kao stvorenih
da ponovo zatreperi život
u svim uspavanim bićima

Naprotiv
bio je to jedan
tako neraspoložen dan
dan kome bi se čovek rado
sklonio s puta
samo da se ne zarazi njegovim sumorom
dan pred kojim bi valjalo zažmuriti
i pretvarati se da ga ne poznaješ
i tako ostati sve dok ne prođe
ili se bar napraviti da ga ne vidiš
u gužvi

Ali On je ipak odlučio
ko zna zašto
i čijom tajnom rukom vođen
da tog jutra baš ne zatvara oči
i muški krenuo na juriš
napred u dan
u kome nije imao pojma
šta ga čeka

A negde na drugoj strani života
jedna Ona je hrabro pogledala u ogledalo
i rekla samoj sebi
da je ipak bolje ustati
nego odustati
a da je znala šta joj taj pokušaj od dana nosi
možda bi se samo pokrila po glavi
i pravila se da ne postoji
da je dnevni horoskop ne bi prepoznao

I činilo se tako
da se u tom danu
ništa značajno
baš nikome ne može desiti
a eto
sreli su se njih dvoje
zvezde su im unapred zacrtale koordinate
i upotrebile sve svoje veštičje moći
da u okeanu rasparenih duša
jedna na drugu nalete dve kapljice
On i Ona
kao dve sićušne tačke u svemiru
čije su šanse da se sretnu
bile ravne
šansama za život na Neptunu

I kao što to obično biva
kad svemirske sile upletu svoje prste
u male živote nas običnih smrtnika
kad se dva mikrosveta nenadano sudare
rasprsnu se u bezbroj mikročestica
a ono što od njih ostane
stopi se u jedan novi svet
u kome više nema mesta
ni za Njega
ni za Nju
a još manje za Njih

Tako su se i Oni sreli
samo da bi shvatili
da postoje jedno za drugo
kao ključ i brava
leva i desna ruka
ili sunce i mesec
i da bi im brzinom svetlosti
postalo jasno
da im se putevi razilaze
na istom mestu na kome su se i ukrstili
sreli su se samo da bi postali svesni
da se više nikad neće sresti

Izgledalo je kao da je to dan
u kome se niko normalan
ne bi mogao zaljubiti
a još manje odljubiti
pa ipak
nešto je u njihovim srcima
na tren bljesnulo snagom sunca
i još brže zgasnulo

A da su samo mogli da naslute
kako će kratko trajati otkrovenje
i koliko će nemira ostaviti za sobom
ostali bi tog dana
svako u svom kutku života
i živeli bi i dalje
čvrsto verujući
da ono drugo uopšte ne postoji
i možda bi im tako bilo lakše

Ovako
šta im vredi što sad znaju
da tajni prolaz do spokoja
nije samo mit
i da šifra za njega ipak postoji
kad su kao dan i noć
jedno drugom
večno izvan domašaja.
*****

Photo credit: David Renshaw

Pesma koja nije o ljubavi

*****
Ovo nije pesma o tebi
nemoj da se zavaravaš
u njoj se ne radi o tome
da sam se tek onako
iz čista mira
na kraju dana setila tebe.

I ovi stihovi nisu o nama
nemoj ni u snu da pomisliš
da oni možda govore
kako mi nedostaješ
jer to bi bila jedna strašna laž.

I nijedno slovo na ovom papiru
nema nikakve veze s tobom
i nemoj da ti je palo na pamet
da poveruješ u suprotno.

Jer ova pesma nije o ljubavi
i ove su reči samo obične reči
koje do tebe neće stići nikad
čak ni ako mi ih vetar otme iz ruku
i odnese niz Lim
i potopi ih
i slova počnu da se razlivaju po hartiji
kao moje suze
kad si me prvi put voleo
i da plivaju po vodi
kao umrlo lišće u jesen
ni tada
nemoj da si se usudio
da zagaziš.

Pusti ih
neka teku.
*****

Nije mi ništa

*****
Dosta mi je da mi nije ništa.

Hoću i ja da plačem
nad slomljenim noktom
kao neke druge žene
hoću da budem nervozna
jer mi je danas loša frizura
i da se žalim kako mi je teško
da hodam u štiklama
i da se jadam svakog dana
kako ne znam
što me opet boli glava
i kako su mi dodijali
svi ti kućni poslovi
i isti dosadni dani
što liče jedan na drugog
i vuku se
kao u nekoj zamišljenoj
trci puževa.

Neću više da sam jaka
sve da umem
sve da znam
sve da mogu sama.

Hoću da mi neko
umesto:
ti ćeš to najbolje
možeš ti to
šta je to za tebe
kaže:
daj to meni, ja ću
ne možeš sama
ne umeš ti to
ja sam jači
ti si ipak samo žena
nežna i krhka
kako već normalnim ženama i priliči.

Hoću
umesto divljenja
kako sam jaka
i kako stižem sve i svuda
da čujem:
dođi da te zagrlim
treba ti to
ja imam jedno tajno rame
kao stvoreno samo za tebe
na kome možeš da budeš
i slaba i plačljiva
a da ti se to ne zameri.

Evo
samo nasloni glavu tu
i slobodno se raspekmezi
cmizdri do mile volje
uzmi slobodan dan od postizanja
od jurnjave
od precrtavanja spiskova obaveza
od svega što si već stigla
i od onoga što te tek čeka
i budi slaba, patetična
budi umorna i sumorna
budi sve što nikad nisi
i budi opet bezbrižna
budi detinjasta
budi sanjalica
budi sve što jesi
jer kraj mene možeš to
moje će ti rame dati snagu
da sutra budeš samo još jača.

Kad jutro svane
bićeš opet svoja
jer takve kao ti su rođene
sve da mogu
sve da stignu
sve da prežive
i da im nikad nije ništa.
*****

Priznanje

*****
Moj Život i ja
retko se srećemo
u poslednje vreme.
Sve ređe i kraće kako godine idu.
Bivali smo i u ljubavi i u svađi,
a ni danas nismo
baš neki nerazdvojni drugari.
On vuče na svoju, ja na svoju stranu.
On u klin, ja u ploču.
Kad ja jurim levo-desno
kao pijani vrabac,
on mirno stoji po strani i smeje se
mojim neveštim pokušajima da letim.

Ponekad je prinuđen i da mi podmetne nogu
da se spotaknem,
jer zna da drugačije ne umem da stanem.
I tako, dok ja umorna od jurnjave stojim,
osvrćem se oko sebe
i čudim se
kako se svet sav nešto promenio,
moj Život protiče neumitno kao reka.
Ako potrčim za njim,
stalno mi za stopu izmiče.
Brži je od mene i kad stoji.
Ne da se stići, nevaljalac.

Ali kad pogledam malo bolje,
ima i pravo.
Ko bi više imao strpljenja da čeka
da mu ja posvetim malo pažnje.
Pokušavao je bezbroj puta
da mi privuče pogled,
da mi uđe u fokus,
nije da nije.
A ja sam stalno odlagala:
čekaj, bre, živote, još ovo,
pa još ovo,
i još samo ovo da završim,
pa ću onda da te živim
natenane.

Na kraju će mi uteći ispred nosa,
a neću stići čestito ni da progovorim
s njim.
A sigurna sam da je imao
štošta fino i mudro da mi kaže,
samo da sam imala kad da ga saslušam.
Nikad ga stvarno nisam shvatala ozbiljno.
Oduvek mi je delovao
kao nešto što se podrazumeva,
kao neki dobričina koji će stalno biti tu,
na dohvat ruke.
Sad kad počinje
neposlušno da mi klizi kroz prste
i prosipa se uludo na sve strane
brže nego što bih želela,
vidim da sam bila u zabludi.

Potcenila sam ga.

I znam da ovo što ću reći
nikako ne menja stvar,
i da ni reka ni vreme
nikad neće poteći unazad,
ali bilo bi fer da priznam grešku
i da mu odam priznanje.

Ozbiljan si ti igrač, Živote.
Za svaki respekt.
Skidam kapu pred tobom.
Praštaj meni nedokazanoj
što sam te olako shvatila.
*****

Važno je

*****
Važno je otići na vreme
važno je krenuti
dok ti oči još nisu sasvim navikle na mrak
jer ako zaborave da postoji i svetlost
ostatak života ćeš provesti ubeđen
da je mrak sasvim prirodno stanje
prigodno situaciji
da je sivo boja tvog sveta
da je to baš ono što želiš
i da se u mraku osećaš sigurno
zaštićeno
i komotno
i nećeš otići nikad
ma nećeš čak ni pokušati
ostaćeš u svom malom nacrtanom krugu
i bićeš dobro
ili ćeš misliti da si dobro
sve dok se jednog dana
nenadano
kroz pukotinu između oblaka
ne pojavi
jedan jedva primetan zračak
da ti kaže:
tu sam opet
dragi čoveče
stari smo znanci
samo sam provirio da vidim
da ti možda nisam nedostajao
a ti ga nećeš razumeti
možda ni primetiti
jer si u svom mraku zaboravio
kako se svetlost voli
deli
i umnožava
možda nećeš hteti
ni umeti
da uhvatiš pogledom taj zračak
jer su ti oči otupele
od gledanja u jedno isto mrtvilo
svakoga dana
i ne mogu više da podnesu
da se pred njima igraju boje
sjajne i svetle kao letnji dan
jer ih boje bole
zatvorićeš po navici svoje oči
već umorne od stalnog zatvaranja
pred svim i svačim
ili ćeš samo tupo skrenuti pogled
negde u stranu
i pomislićeš:
odavno je prošlo vreme želja
ko će sad menjati život
nakon toliko eona mirenja s njim
takvim kakav jeste
ispraznim i sumornim
jednoličnim i gorkim
već sam navikao na sve
naučio sam da plivam u toj bari laži
održavam se na površini
manje-više uspešno
i to mi je dovoljno
nemam snage bilo šta da menjam
u ovim godinama
suviše je kasno za promene
kasno za mene
i pravićeš se da ne čuješ
kako te zračak zove
i govori ti:
dođi
dođi da ti pokažem kako se smeje
da te podsetim kako se raduje
i nećeš imati hrabrosti da izgovoriš:
pokaži mi
ja hoću opet da budem živ
odabraćeš da prećutiš
i ostaćeš do kraja tu gde jesi
u svom privatnom paklu
koji si smatrao rajem
sa svima
a zapravo sam
jer u mraku ne možeš da vidiš
da više nikoga nema uz tebe
da su svi davno otišli
i da će ti život svenuti
kao nezalivana biljka
koja vapi za svetlom
a ne ume da ga prepozna
*****

  

Ćutanje

*****
Već dugo znam
šta se krije iza ćutanja.

Utihnuli su oni razdragani nemiri
i moje misli više ne beže u nepoznatom smeru
tražeći u svemu znake koje mi šalješ
i ruke više ne trepere kao zadnji list na grani
na spomen tvog imena.

Ne sanjam više trenutak kad ću te sresti
i ne zamišljam reči koje bi mi tada mogao reći
ni staze kojima smo mogli hodati do jutra
govoreći jedno drugom neke slatke besmislice
do iznemoglosti.

Kao da su nestale one čudne niti
koje su tvorile zaseban svet samo za nas
koje su nas činile bliskima i drugačijim od drugih.
Ili mi se možda samo činilo...
možda ih nije ni bilo.

I više ne marim tako mnogo
što se nije ostvarilo ono što smo jednom želeli
i kao da mi je skoro svejedno
što se svetla na sceni naše priče lagano gase
i što je slika nas dvoje u mojoj glavi sve bleđa i bleđa
do nestajanja.

Samo još ovo glupavo srce
poslednjim snagama poskoči iz ravnodušnosti
kad pomislim na sve ono lepo
što je moglo da nam se desi
i da je možda moglo biti i drugačije
da nismo bili tako pomireni sa sudbinom.

Da smo se možda i mi mogli voleti
kao što drugi ljudi vole druge ljude
i da smo možda mogli pronaći jedno drugo
i živeti nekim malenim, divnim životom
deliti preostale zemaljske dane
i mir i nespokoje...

Samo da nisam ćutala.
Samo da nisi ćutao.
*****