*****
Ona ponekad namerno prođe njegovom ulicom, čak i kad je nikakav dobar razlog tamo ne vodi. I jedva čeka da prođe kraj njegove kuće a da se pritom nijednom ne okrene da pogleda u prozore skrivene iza grana stare lipe. Iza tih prozora on ionako više ne živi, njegovi novi vidici sad su okrenuti ka nekim horizontima obojenim fantastičnim bojama neke druge sreće.
Ona to zna, ali ipak obožava da zamišlja tu scenu: on je gleda krišom dok prolazi, vidi da se ona ne okreće i nije mu svejedno dok se pita da li je moguće da ga je već odbolovala. Možda i jeste. A možda samo pokušava da mu pokaže da jeste. Odgovor je negde između laži i istine.
Neke ljubavi se prebole, a ne zaborave. Pamtiš sve, ali te ništa ne boli kad se setiš, sasvim ti je svejedno. A neke se, opet, kao "zaborave", ali se ne prebole nikad. Jer su u stvari samo naizgled zaboravljene. Ćute negde u prikrajku dok ih ne povampiri neka naizgled zaboravljena sitnica iz naizgled zaboravljenog perioda života. Dovoljan je dašak vrelog vetra, istog onog kakav je duvao one večeri kad joj je rekao da se bespovratno zaljubio u nju, da je vrati unazad u vreme kad su bili jedno. Ili topla letnja noć, kao jedna od onih u kojima su sate i sate provodili razmenjujući poruke... i nežnosti. Ona zelena haljina u kojoj je bila kad su se upoznali. Miris parfema koji je voleo da oseti na njenoj koži.
Ili opojni miris lipe koji se nezadrživo uvlačio kroz otvorena balkonska vrata iza kojih su se njih dvoje svakog dana iznova zaljubljivali jedno u drugo. Nečiji hod u daljini koji joj se u trenutku učini poznatim, i svaki put protrne od te pomisli iako zna da je nemoguće da to bude baš on. Ista pesma na radiju dok se vozi taksijem tamo kuda su obično išli zajedno. Preglasan muški govor iz gužve koji je podseti na njegov. Uvek je bio najbučniji u društvu. Bezbroj okidača koji je u deliću sekunde bace u dilemu da li je on stvarno zaboravljen ili sve ovo vreme samo pritajeno čeka mali trenutak njene slabosti da vaskrsne i nasmeje se u lice i njoj i njenom trudu. Gotovo da ga čuje kako se smeje glasno likujući, sav važan. (Ha ha, mene si mislila da zaboraviš? Šališ se?! Pa nisam ja od onih koji se tek tako zaboravljaju.)
Za svaki slučaj, ona još uvek zaobilazi mesta na kojima bi mogla da se saplete o sećanje na njegov smeh. Parfem je promenila, jer kad god joj neko kaže da lepo miriše, pred očima joj se stvori njegov lik koji joj šapuće iste te reči. Zelena haljina visi u ormaru daleko od pogleda, preventivno prekrivena crvenom. Ako je obuče, može joj se učiniti da opet oseća na sebi onaj pogled koji bi otopio i glečer. Nije ni čudo što je otopio i njeno maleno poluzaleđeno srce. Uporno izbegava sve što bi moglo da probudi mirise, zvukove i osećaje iz tog vremena, jer još uvek ne zna da li može da veruje sebi.
Često se upita šta ako se nekad slučajno sretnu. Da li će se ponašati kao stranci, što sad svakako i jesu? Sigurno će se pretvarati da su samo obični poznanici koji se retko sreću: "E, ćao, otkud ti? Super sam, hvala, a kako si ti? Baš mi je drago da si dobro. Može, može neka kafa ovih dana, što da ne, vidimo se, ćao ćao." (A niko osim nje ne bi znao da je htela da kaže, zapravo da vikne naglas: otkud baš sad na tebe da naletim, to mi uopšte nije trebalo! Šta kako sam, nisam dobro, ama baš nikako nisam dobro, ali trudim se ubedljivo da to niko ne primeti, i sad sam još gore kad sam te srela, ali ne bih ti to priznala ni da mi je sad samrtni čas, da znaš. I baš mrzim to što izgledaš tako srećno, mislila sam da možeš da budeš srećan samo sa mnom, tako si bar govorio. I šta ti meni tu, vidimo se da pijemo kafu, kao da sam ti komšinica... kakva te kafa snašla, kao da bih mogla s tobom da gustiram duplu kafu i pretvaram se da si mi neki drugar s kojim mogu da pričam o trivijalnim stvarima, a da ne budem svake sekunde neprijatno svesna opasnosti te blizine! Kao da nisi i sam svestan da dvoje ljudi posle onakve bliskosti mogu biti samo neprijatelji, ili stranci!)
Onda je iz takvih misli trgne olakšavajuća pomisao da im se putevi verovatno neće više nikad ukrstiti.
Ipak, ona i dalje s vremena na vreme opet prođe njegovom ulicom. Tek onako, bez ikakvog povoda. I svaki put ona osluškuje jačinu besomučnog lupanja svog srca u trenutku dok se ne okreće ka njegovim prozorima. Po jačini buke u grudima ona zna da on još uvek spada u onu drugu vrstu ljubavi. U one naizgled zaboravljene vatre koje iznenada planu, još brže se ugase i ostave ožiljak u zgarištu ispod pepela koji stalno krišom tinja i peče, iako se čini da je tu sve već odavno ugašeno i odbolovano.
Istina, svaki put je buka za nijansu tiša.
Jednog će dana posle mnogo vremena ona proći tim putem i neće ni primetiti da je srce prestalo da tuče onako glasno. Zanesena nekim svojim mislima neće čak ni videti da je prošla ispod njegovih prozora. Možda će se čak vratiti par koraka unazad, zastati i konačno se okrenuti da pogleda dvorište, stazu ispod mirisne lipe, kuću, balkon i prozore. Tek tada će ona znati da ispod pepela nema više ni varnice. Tek tada će moći bezbedno da se seća svega a da je ništa ne zaboli.
I tada konačno više neće imati razloga da ide njegovom ulicom.
*****
Ona ponekad namerno prođe njegovom ulicom, čak i kad je nikakav dobar razlog tamo ne vodi. I jedva čeka da prođe kraj njegove kuće a da se pritom nijednom ne okrene da pogleda u prozore skrivene iza grana stare lipe. Iza tih prozora on ionako više ne živi, njegovi novi vidici sad su okrenuti ka nekim horizontima obojenim fantastičnim bojama neke druge sreće.
Ona to zna, ali ipak obožava da zamišlja tu scenu: on je gleda krišom dok prolazi, vidi da se ona ne okreće i nije mu svejedno dok se pita da li je moguće da ga je već odbolovala. Možda i jeste. A možda samo pokušava da mu pokaže da jeste. Odgovor je negde između laži i istine.
Neke ljubavi se prebole, a ne zaborave. Pamtiš sve, ali te ništa ne boli kad se setiš, sasvim ti je svejedno. A neke se, opet, kao "zaborave", ali se ne prebole nikad. Jer su u stvari samo naizgled zaboravljene. Ćute negde u prikrajku dok ih ne povampiri neka naizgled zaboravljena sitnica iz naizgled zaboravljenog perioda života. Dovoljan je dašak vrelog vetra, istog onog kakav je duvao one večeri kad joj je rekao da se bespovratno zaljubio u nju, da je vrati unazad u vreme kad su bili jedno. Ili topla letnja noć, kao jedna od onih u kojima su sate i sate provodili razmenjujući poruke... i nežnosti. Ona zelena haljina u kojoj je bila kad su se upoznali. Miris parfema koji je voleo da oseti na njenoj koži.
Ili opojni miris lipe koji se nezadrživo uvlačio kroz otvorena balkonska vrata iza kojih su se njih dvoje svakog dana iznova zaljubljivali jedno u drugo. Nečiji hod u daljini koji joj se u trenutku učini poznatim, i svaki put protrne od te pomisli iako zna da je nemoguće da to bude baš on. Ista pesma na radiju dok se vozi taksijem tamo kuda su obično išli zajedno. Preglasan muški govor iz gužve koji je podseti na njegov. Uvek je bio najbučniji u društvu. Bezbroj okidača koji je u deliću sekunde bace u dilemu da li je on stvarno zaboravljen ili sve ovo vreme samo pritajeno čeka mali trenutak njene slabosti da vaskrsne i nasmeje se u lice i njoj i njenom trudu. Gotovo da ga čuje kako se smeje glasno likujući, sav važan. (Ha ha, mene si mislila da zaboraviš? Šališ se?! Pa nisam ja od onih koji se tek tako zaboravljaju.)
Za svaki slučaj, ona još uvek zaobilazi mesta na kojima bi mogla da se saplete o sećanje na njegov smeh. Parfem je promenila, jer kad god joj neko kaže da lepo miriše, pred očima joj se stvori njegov lik koji joj šapuće iste te reči. Zelena haljina visi u ormaru daleko od pogleda, preventivno prekrivena crvenom. Ako je obuče, može joj se učiniti da opet oseća na sebi onaj pogled koji bi otopio i glečer. Nije ni čudo što je otopio i njeno maleno poluzaleđeno srce. Uporno izbegava sve što bi moglo da probudi mirise, zvukove i osećaje iz tog vremena, jer još uvek ne zna da li može da veruje sebi.
Često se upita šta ako se nekad slučajno sretnu. Da li će se ponašati kao stranci, što sad svakako i jesu? Sigurno će se pretvarati da su samo obični poznanici koji se retko sreću: "E, ćao, otkud ti? Super sam, hvala, a kako si ti? Baš mi je drago da si dobro. Može, može neka kafa ovih dana, što da ne, vidimo se, ćao ćao." (A niko osim nje ne bi znao da je htela da kaže, zapravo da vikne naglas: otkud baš sad na tebe da naletim, to mi uopšte nije trebalo! Šta kako sam, nisam dobro, ama baš nikako nisam dobro, ali trudim se ubedljivo da to niko ne primeti, i sad sam još gore kad sam te srela, ali ne bih ti to priznala ni da mi je sad samrtni čas, da znaš. I baš mrzim to što izgledaš tako srećno, mislila sam da možeš da budeš srećan samo sa mnom, tako si bar govorio. I šta ti meni tu, vidimo se da pijemo kafu, kao da sam ti komšinica... kakva te kafa snašla, kao da bih mogla s tobom da gustiram duplu kafu i pretvaram se da si mi neki drugar s kojim mogu da pričam o trivijalnim stvarima, a da ne budem svake sekunde neprijatno svesna opasnosti te blizine! Kao da nisi i sam svestan da dvoje ljudi posle onakve bliskosti mogu biti samo neprijatelji, ili stranci!)
Onda je iz takvih misli trgne olakšavajuća pomisao da im se putevi verovatno neće više nikad ukrstiti.
Ipak, ona i dalje s vremena na vreme opet prođe njegovom ulicom. Tek onako, bez ikakvog povoda. I svaki put ona osluškuje jačinu besomučnog lupanja svog srca u trenutku dok se ne okreće ka njegovim prozorima. Po jačini buke u grudima ona zna da on još uvek spada u onu drugu vrstu ljubavi. U one naizgled zaboravljene vatre koje iznenada planu, još brže se ugase i ostave ožiljak u zgarištu ispod pepela koji stalno krišom tinja i peče, iako se čini da je tu sve već odavno ugašeno i odbolovano.
Istina, svaki put je buka za nijansu tiša.
Jednog će dana posle mnogo vremena ona proći tim putem i neće ni primetiti da je srce prestalo da tuče onako glasno. Zanesena nekim svojim mislima neće čak ni videti da je prošla ispod njegovih prozora. Možda će se čak vratiti par koraka unazad, zastati i konačno se okrenuti da pogleda dvorište, stazu ispod mirisne lipe, kuću, balkon i prozore. Tek tada će ona znati da ispod pepela nema više ni varnice. Tek tada će moći bezbedno da se seća svega a da je ništa ne zaboli.
*****
