Kiša

*****
Šta ljudi rade kad pada kiša? Ona duga, uporna kiša koja nema nameru da stane, koja pada satima... danima?

I baš kad pomisliš da će prestati ("Evo, utišala se, samo što nije stala"), ona ne samo da tvrdoglavo nastavi da pada, već se i pojača, kao da hoće da ti se nasmeje u lice i da te kazni što si se uopšte usudio i da pomisliš tako nešto! ("Pa ja sam mnogo moćnija od tebe, mali čoveče, zar ti već nije jasno?")
Sve što ti preostaje jeste da pogneš glavu pred tom istinom i da mirno čekaš da prestane.

Ali, čime ispuniti čekanje?

Kroz zamagljen prozor vidim sivo nebo, oblake koji su se spustili tako nisko da mi se čini da bih, čak i ovako malena, mogla da ih dohvatim rukom samo da se popnem na prste. Mokre breze ispod prozora, opale latice raznobojnog cveća na travi. Na ulici kišobrani, kišobrani... i još kišobrana. Kao čudne šarene pečurke iznikle na mokrom asfaltu. Donekle sumorna slika za one čija je čaša uvek poluprazna.
Sa ove strane okna ni blizu sumornog: toplina, mir... i ti.

I šta sad da radimo nas dvoje, baš u ovom danu kad kiša nastavlja svoje neumorne pohode ne obraćajući pažnju na nas?

Znam!

Mogli bismo da izađemo na kišu bez kišobrana i puštamo brodove od papira niz potočić koji se sliva dvorištem. Mogli bismo da gazimo bosi po baricama i da se radujemo što postojimo, makar i mokri do kože. Da radošću prkosimo sivilu i smehom rasteramo oblake. Da se smejemo namrštenim licima nepoznatih prolaznika koji su odabrali da mrze i kišu. I tako sve dok se ne umorimo.

A mogli bismo, na primer, da ne radimo baš ništa. Da zatvorimo vrata, pustimo neku prijatnu muziku. Bitlse. Da se ušuškamo ispod čupavog, toplog pokrivača i da gledamo neki stari crnobeli film. Ili prosto da gledamo kroz prozor i dremuckamo. Mogli bismo samo da se držimo za ruke i da ćutimo tako, tiho, najtiše, da ne uplašimo kišu. Ako prestane da pada, život će morati da se nastavi tamo gde se zaustavio pre nje. Moraćemo da izađemo iz ove beskrajno tople oaze nežnosti. Da idemo u kupovinu, ili da platimo račune, ili svako za svojim obavezama. Kad kiša pada, sve to može da sačeka. Odlažemo te svakodnevne stvari. Kažemo: ići ćemo kad kiša prestane. Gde ćeš po ovoj kiši. Vidiš kako lije, nebo se otvorilo. Ni kišobran ti ne pomaže. Sačekaj, proći će.

Govorim: proći će, a u potaji želim da traje. Da pada još satima i danima. I mislim: Nebo, pusti kišu još da pada. Ja, kojoj je Sunce izvor snage i radosti, ja te molim, Nebo, da još malo plačeš. Ne otimaj mi ovo Sad i Ovde. Ne uskraćuj mi ovu bliskost i toplinu. Ne dozvoli da čarolija nestane. Začarana sam njegovim pogledom. I gle čuda, sviđa mi se ta začaranost. Ne otimam joj se. Ne pokušavam da se izvučem iz nje u realni svet. Dozvoljavam joj da me nosi, kao što dozvoljavam dobovanju kapi po prozorima da me raduje. Kao što dozvoljavam oblacima da me uspavaju. Kao što sam dozvolila ovom biću kraj mene da se useli u moj svet i da mi otvori vrata svog sveta.

Hajde da ćutimo tako dugo, sve dok se ispod prozora ne prikrade mrak, i dok nas jednolični ritam kiše ne uspava.
I kao i uvek, u onom čudesnom, tajanstvenom trenutku kad osetim da ću utonuti u san, prenuću se i progovoriti prva, jer ne želim još da zaspim. (Kad bih samo mogla ovaj tanani delić života između jave i sna, u kome između nas dvoje ne postoji više nikakva prepreka, da zaustavim u vremenu i pretvorim ga u večnost!)
A onda ćemo opet, kao našu tajnu mantru za sreću i protiv zlih sila koje idu tako svetom, razdvajaju zaljubljene i uništavaju ljubavi, voditi onaj uvek isti mali razgovor za laku noć.

Reći ću kroz polusan:
- Da te pitam nešto.
- Pitaj.
- Ali obećaj da mi se nećeš smejati.
- Evo, već se smejem.
- Dobro, smej se, ja baš volim kad se smeješ.
- Zašto?
- Zato što se srećni ljudi smeju. 
- Volim te.
- Kako si znao šta sam htela da te pitam?
- Pa pitaš me isto to pitanje svake noći. Već godinama.
- A zar ovo traje već godinama? Meni se čini da smo se upoznali tek nedavno.
- Spavaj, ludo jedna šašava. Laku noć.
















Stvarno, tako je lepo spavati i sanjati uz kišu koja u ritmu ljubavi dobuje po prozorskim oknima. Uz tebe, kiša je trenutno najlepše što mi se dešava i što mi donosi spokojan san.

Kiša... i najljubavnija rečenica koju bi mi iko mogao reći: "Laku noć, ludo jedna šašava".
*****