Ruža

*****
Uključim ja tako šivaću mašinu posle par meseci... dobro, nije par nego pešessedamosam, da budem poštena, ne mogu tačno ni da se setim kad je bilo.

Kad - ona neće. Ni da zvrkne. Ma ni da mrdne. Odbija poslušnost.

- Ajde, bre, Ružo, pokreni se, žurim. Samo da ovo prošijem časkom pa da idem da radim još nešto, sto poslova me čeka.

- Molim? Meni nešto...? - mrmlja pospano Ruža stara svega tu negde između dvadesetak i tridesetak. Za životni vek jedne šivaće mašine ona je već baka.

- Pa tebi, Ružo, ima li ovde još neko sem tebe i mene i mačora? Nije valjda Ruža ime za mačora?

- Ne mogu. Nešto mi se ne pokreće danas. Sve me boli.

- Šta to pričaš?

- Omatorilo se, mala, nisam ti više ni za šta.

- Ajde bre Ružo, ne zezaj, nemam ti kad.

- Nemoj ti meni "ajde bre", mala. Ti stalno nešto nemaš kad. Više te i vrapci znaju po tom "nemam ti kad". Samo juriš na sve strane. Nekad si mi tepala, te Ružice, te mašinice moja lepa, kakve smo haljine pravile zajedno... non-stop si se družila sa mnom, pazila me, a sad si zaboravila da postojim. Samo me koristiš kad treba neku rupu da zakrpiš. Sad sam ti Ruža, kao neka baba. Ne podmazuješ moje stare zglobove, ne viđam bela dana po pola godine, kako misliš da uopšte mrdnem?

- Aman, Ružo, jesi li prošle godine bila kod majstora na remontu danima, kao da si u banji bila koliko si se zadržala, ne znam šta ti sve nije promenio? I stavio ti novi grajfer, i remen... i kupila sam ti novu papuču, i novu stopicu, i silu božju novih igala, te za ovo, te za ono... grdilo para sam potrošila. Mogla sam za te pare da kupim novu mašinu.

- A je li? A ja da idem na otpad? E kako si bezobrazna! A kad si se učila i vežbala kako se lome igle i puca remenje, to si na meni eksperimentisala, a sad bi novu?! Ma sve ste vi iste. Samo iskoristite i bacite, pa hoćete novo - frkće Ruža na sav glas.

Vidim ja, đavo odneo šalu. Došlo neko crno vreme da moram da se ulizujem sopstvenoj šivaćoj mašini. I to za dva-tri šava. Šta ću, kud ću... moram. Nevolja. Ček da smislim kako da je smekšam.

 - Ajde, Ružo, Ružice moja lepa, dobra, kad te molim, ako znaš za ljutu nevolju. Ništa više ne mogu da zakopčam, sve se to skupilo od pranja, nema više materijala da valja. Moram da proširim ove pantalone, ili da kupim nove, ili da držim dijetu. Nove skupe, a dijeta mi se nešto i ne drži, znaš da ne mogu bez kolača. Samo ti mi sad možeš pomoći. Ti i niko više. Pa ti znaš koliko ja tebe volim. Znaš da te ja nikad ne bih na otpad, pa ti i kad odeš u penziju ja ću da te držim za ukras, ima na počasno mesto da te stavim, da uživaš kao grofica, i milje ću heklano da ti stavim odozgo ako hoćeš, Žućo može da čuči na tebi kad gleda kroz prozor, da ti pravi društvo, ajde, kad te lepo molim.

- Pričaj ti samo, ništa ti ja ne verujem. Da me iskoristiš sad pa da me opet zatvoriš u onu kutijetinu da skupljam paučinu još pola godine dok se ti opet ne setiš da postojim. E neću zainat.

- Ma neću, evo obećavam ti, Ružice, ako treba dvaput nedeljno ću ti skidati poklopac i kad mi ne trebaš, samo onako da se družimo.

- Aha, tako si rekla i u novembru prošle godine, a evo sad je kraj maja. Samo obećavaš, a lažeš kao kad si bila mala.

- E neću te slagati sad, majke mi. Da ti kažem u poverenju kao drugarici, ali nemoj nikome više da pričaš: imam još samo jedne pantalone koje mogu da zakopčam. Znaš li ti koliko će tu biti posla za tebe, još će ti i dosaditi da radiš svaki čas. Budi drug, molim te.

- Ma beži bre tamo!"!"#$%&//())=?**@}§!!!#$%&§!!

I tako... zategla Ruža, ne konstatuje me... povuci-potegni, morala sam dobro da je podmažem, na jedvite jade se pokrenula. Ma i posle je gunđala još dugo dok se nije pomirila sa sudbinom. Radi, a sve gunđa nešto sebi u bradu. Morala sam da joj tepam sve vreme.

Šta ćeš... sad vežbam ulizivanje. Ne ide mi to baš nešto, ne umem, providna sam, čak me i Ruža provalila, ali nema mi druge. Vežbaću. Kad mogu svi, naučiću vala i ja.
*****

Dve priče

1
*****
Gledam kako spava.
Osluškujem njeno disanje i čekam da postane dovoljno duboko, sve u strahu da je neki moj slučajni pokret ne probudi.

Napolju je tišina, kasno je i čitav grad već odavno spava. Volim da je pustim da zaspi prva. A ja... ja bih ostao ovako budan doveka samo da je ne probudim. Jer želim dugo da gledam taj usnuli lik... samo da je gledam i upijam svaku crtu lica, svaku boru od smeha i od svih životnih nedaća, i one bore koje je dobila od mrštenja dok se raspravlja o nečemu sa samom sobom u potaji, kad misli da je čak ni ja ne vidim... hteo bih da zapamtim mapu njenih pega kojima je darovana na rođenju, ili ih je stekla od večitog jurenja za toplinom sunčevih zraka. Da je slušam kako diše i da pokušavam da otkrijem šta sanja po izrazu lica.

Da mi je da sanja samo mene! Ponekad, samo ponekad sa strahom dozvolim sebi da pomislim da bi možda mogla da sanja i nešto drugo. Ili nekog drugog! Ma i to bih joj oprostio. Pa ne bi ona to svesno nikad. U snu nam dođe i ono što mi ne želimo da nam dođe.

Evo upravo sad, kad se ovako u snu jedva primetno smeška, i to samo desnim uglom usana, upravo sad bih voleo da sam samo na tren u njenoj glavi, u toj čudnovatoj zemlji bajki, i da mogu da vidim i saznam šta tu sve ima. Da otkrijem njene tajne misli, njene snove. Šta želi, čemu se nada, šta je boli. Šta hoće ona od mene uopšte? Kako se i otkud tek tako odjednom pojavila u mom životu? Gde je bila do sada? Zašto nije došla pre? I kako to da je, od svih mekanih, udobnih, divnih jastuka na ovoj planeti, odabrala baš ovaj moj jastuk da na njemu utone u san, kako to da je baš sa mnom sada, u ovom trenutku koji želim da pamtim dok sam živ, i koji ne bih prekinuo ni za sva blaga sveta? Zašto je od svih muškaraca koje je mogla da ima zastala baš kraj mene, običnog, jednostavnog, neprimetnog, ni po čemu posebnog? Koje su to nepoznate sile učinile da se sretnemo nas dvoje tako dalekih a toliko bliskih, tako različitih u svemu nevažnom a toliko sličnih u svim važnim stvarima? I šta ako ona jednog jutra samo zaključi da moje rame ipak nije dovoljno udobno za njene snove, i jednostavno nestane iz mog života isto onako kako se i pojavila? Šta ako s njom ode i poslednji tračak nade da i za mene postoji ona prava?

Kako bih želeo da znam sve to! Kako bi bilo dobro kad bih mogao samog sebe da ubedim da ovo nije samo san, da sam ja stvarno budan ovde kraj nje i da je ona stvarno usnula i nasmešena na mom jastuku. I kako bi bilo dobro kad bih bio siguran da će ostati tu gde jeste, da će ovaj osećaj koji me je pronašao posle mnogo hladnih godina potrajati. Ne znam čak ni kako smo se sreli, ni koje kosmičke sile su nas uputile jedno na drugo, ni kako se iskra upalila. Nas dvoje, u svojim dosadašnjim životima i dobitnici i gubitnici, bivali i srećni i tužni, i patili i radovali se, nas dvoje samosvojnih i još neukroćenih, sada na nuli od koje počinjemo udvoje. Ne znam zašto ni kako, jedino znam da ne želim da ovo nestane. I odbijam da spavam, jer ne želim da propustim nijedan sekund vremena provedenog s njom. Ćutaću ovako, ostaću  budan koliko god budem mogao i gledaću malo u nju, malo u zvezde. Možda mi one otkriju kako da je zadržim. Ili bar kako da je ne oteram.
*****

 2
*****
Budim se iz sna.
Skoro će zora.

Ne znam šta sam sanjala, ali san je bio tako prijatan i lep da sam gotovo zaboravila gde sam. Mnogo je vremena prošlo otkako sam poslednji put ovako ušuškano i mirno spavala na nečijem ramenu. Navikavam se polako, ali još nisam sigurna da li je to dobro ili loše po mene. Još uvek se iznenadim kad se probudim noću i vidim kako on spava kraj mene, na istom jastuku. On, nepoznat i poznat, dalek i blizak, toliko različit a tako sličan. On, za koga se s vremena na vreme usudim da pomislim da je moja druga polovina. Da je onaj jedan jedini deo slagalice koji je godinama nedostajao u mom prilično lepom životu, prijatnom i ispunjenom, u kome je ostalo još taman toliko mesta da se uklopi neko takav. Neko za koga od prve reči osetiš da je taj. Neko za koga od prvog trenutka znaš da će u tvom životu biti sve ono što ti nisi i da će voleti i čuvati sve ono što jesi... ma jednostavno ZNAŠ.

I kad se tako probudim, trudim se da budem mirna i tiha... tiša od najtiše tišine, da ga ni jednim uzdahom ni kretnjom ne uznemirim. Hoću da pustim da taj trenutak traje. Gledam ga u polutami kroz koju se polako probijaju tanani zraci svetla. Pokušavam da ucrtam u svoju memoriju njegov lik. Jer, ko zna, možda već sutra kaže da se samo šalio i da je sve ovo igra, da mu se samo učinilo da nas dvoje treba da budemo zajedno, možda već prekosutra svemu dođe kraj... a  ako jedne noći iznenada nestane, hoću da imam šta da pamtim: ovaj tren kad ceo svet spava, novo jutro se polako prikrada, a ja sam već potpuno budna i upijam toplinu kojom zrači njegovo lice u snu. Šta li on sanja? Mora da je nešto lepo, čim mu je lice tako mirno.

Kad bih samo mogla da ostanem budna, možda bih pronašla neki način da proniknem u njegove misli, da saznam šta želi. Da li sam ja sad u njegovom snu? Ako ga pitam, možda mi se odgovor neće dopasti. Bolje je da ćutim. Tako je, samo ću ćutati i pretvarati se da ne postojim, sve dok se sam ne probudi. Gledaću ga i vrteti po glavi milion pitanja. Još uvek mi nije jasno kako je sve ovo počelo, ni kako smo se uopšte sreli nas dvoje. Čini mi se da su neke tajne sile uplele tu svoje prste. Jednog dana sam živela svoj mirni, skladni život i ne sluteći da neko takav postoji... i odjednom - puf! - stvorio se odnekud, toliko nenametljiv da sam morala da ga primetim. Ne znam kako to da nazovem, ne znam da li je to ljubav, ali znam da mi donosi spokoj. I sad se pitam: da li je trebalo baš tako brzo da se naviknem na prijatnost spavanja na njegovom ramenu, kao da je to oduvek bilo tako, i šta da radim ako... ako i ovoga puta...?

Ma ne, neću ni da mislim o tome. Tu je, to je zasad dovoljno. Ne želim da strah od sutra pokvari ovo danas. Ne želim ni da ga moje suviše glasne misli probude. Želim samo da njegovo rame bude zauvek moje utočište od svega. Sad kad smo se nekim čudom pronašli, da jedno drugom budemo onaj deo slagalice koji nedostaje. I da nikad više ništa ne poremeti taj mozaik konačno sklopljen od hiljadu uzajamno ispunjenih želja.
*****