Neću

*****
Neću ljubav osrednju, prostu,
Bledunjavu, mlaku.
Hoću da se zemlja zatrese
Kad tvoj pogled stane
Na mom koraku.

Neću da mi pišeš obične reči
Kakve si svakoj pre mene pisao.
Hoću da mi kažeš kako
Dok mene nisi sreo
Nisi ni sunca video
Ni vazduha disao.
















Neću zagrljaje svakidašnje
Umesto pravih da mi nudiš.
Hoću da od prvog trena
Samo za mojim bićem žudiš.

Neću da slušam priče prazne
Koje se svagda mogu čuti.
Hoću da stvoriš bajke razne
U kojima se samo voli i ćuti.

Neću da smišljaš danima
Nešto posebno što bi mi rekao.
Hoću da ti na licu piše
Da si čitav život mene čekao.













Neću susret kakvi su svi
Redovni susreti na svetu.
Hoću sudar svetova fatalni
Da naopako okrene planetu.

Neću ljubav usputnu, tek tako
Ili zato što se s nekim mora
Ovaj život provesti.
Hoću da nebo plače od sreće
Kad shvati da smo se ti i ja
Prosto morali sresti.
*****
 

Nedelja

*****
Volim nedelju.

To je jedan tako prijatan, miran dan kad samo hodam na prstima i šapućem da slučajno ne uplašim taj mir.
Sve se bojim, oteraću ga nekako.

Nedeljom naročito ne mislim na tebe.
Savršeno mi uspeva da uživam u tom spokoju. Nisi mi ni na kraj pameti. Baš me briga s kim si i šta radiš, kako ti dani prolaze. Srećan jesi, u to sam sigurna. Jer čovek koji pobegne od jedne sreće može samo da ode u još veću sreću.

Ne mislim ja na tebe ni ostalim danima, da smo načisto, nemoj preterano da se raduješ. Nema dana kad se setim tvog osmeha. Čak ni ozloglašeni ponedeljak nije u stanju da me natera da se setim boje tvog glasa. Utorkom je to još ređa pojava. Ni sve srede na planeti ne mogu učiniti da pred moje oči odnekud iz potaje iskrsnu tvoje. Četvrtak je dan još od svanuća unapred osuđen na nepriseċanje. I nema apsolutno nikakve šanse da se petkom setim topline tvog zagrljaja. Subote su čak razigrane i pune pritajene radosti što na zvono telefona nijednom ne pomislim da bi broj na ekranu možda mogao biti tvoj.

Ali nedelja!...

Nedelja je tako potpuno i savršeno idealan dan za totalni gubitak memorije kad je u pitanju životna epizoda zvana TI. Kad sve stane i utihne, kad lenja popodnevna tišina zavlada ljudima, gradovima i svetovima, a pritajena nedeljna melanholija zapreti da bi možda mogla da uzdrma temelje moje ravnodušnosti prema prošlosti, onda te se sasvim sigurno najmanje seċam.

I tako dan za danom. I vrlo dobro mi uspeva.

(Klošarenilo)







Molim?

Kako to misliš: a noċi?
Ko je uopšte spomenuo noċi?

Noċi nikako ne spadaju u ovu bebrižnu i lagodnu priču o zaboravu. One su nešto sasvim drugo.
Noċi su priča za sebe. Što danju propustim, noċu nadoknadim.

Kad se dan ugasi, noċ kao po komandi popali redom sva sećanja. Rasproste ih po nebeskom svodu kao da su zvezde. Neka od njih jedva bledo svetlucaju, neka prijatno sijaju... Najviše je onih koja šljašte kao odsjaj jarkog sunca na mirnoj vodi, teraju oči da se zatvore pred snagom tog blještavila. Zato brzo i čvrsto zatvaram oči i samo ćutim i dišem i čekam da prođe. Da opet svane jutro. Bilo koje obično jutro bilo kojeg dana.

Bilo bi idealno kad bi taj dan bio baš nedelja. Jer nedelja je dan kad se uopšte ne setim ni da si postojao. Zato i volim nedelje. Daju mi snage da izdržim sav taj sjaj u noćima prepunim kaleidoskopske igre sećanja po nebu. 

Ali, opet nemoj da se raduješ: ne može se desiti da zalutaš čak ni u moju noć. Jer otkad je na tvojoj planeti svanulo, na mojoj je noć. Sad kad smo postali suprotni svetovi, nećemo se sresti čak ni u snovima. Bezbedni smo i ti i ja.
*****

(fotocredit: Klošarenilo)