*****
Nikad nisam razumela ljude koji se stalno nešto kaju... što su nešto uradili ili što nisu. Kajanje ne poznajem i ne priznajem. Volim sve svoje greške. One čine moj život, one su od mene stvorile ovo što jesam, jednako kao i stvari koje sam uradila ispravno. Svoje greške sakupljam u poseban album. Otvorim ga povremeno, kad mi je loš dan, tek da opomenem sebe da je bilo i gorih dana... i da se podsetim šta mi je sve život donosio.
Ima u njemu dosta stranica. Desetine promašaja. Stotine koraka unazad, svaka greška - jedan korak. Bezbroj ožiljaka. Namerno uvek prvo prekopam po najsvežijim, još nezaraslim ožiljcima, ne izbegavam ih. Isprobavam granice svoje izdržljivosti. Što ih više gledam, sve me manje bole. Što više razmišljam o njima, sve sam svesnija da im je mesto baš tu, u tom albumu. Da me uvek iznova podsete da je snaga čoveka u prihvatanju, prevazilaženju i borbi. Da su greške neizbežne, i da ćeš postići svoj mir samo kad prihvatiš to kao nešto neminovno.
I gde to uopšte piše da je život prav put bez prepreka, sa srećnim krajem kao u bajkama? Volim čitavu svoju priču iako je daleko od bajke. U njih baš nešto i ne verujem... u bajke, u prinčeve, u med i mleko koji teku do kraja života, u savršenu životnu idilu.
Prinčevi ne postoje. Ne živite u zabludi. Na primer, kako mene da pronađe princ po izgubljenoj cipeli? Ja da izgubim cipelu? Nema šanse. Pa ja ih obožavam. Pre ću izgubiti glavu nego cipelu.
Ili da dojaše na belom konju. Ono, nije da nema više konja naokolo... ali baš belih... slabo skroz. Možda bi pre mogao da se pojavi u belom autu. Bilo koje marke, nisam snob, ne pravim pitanje.
Ili da dođe princ da me probudi poljupcem? Raznorazni virusi danas haraju, ne valja se više ni ljubiti sa nepoznatima, makar bili i plave krvi. A i nismo sve rođene samo da budemo lepe i da spavamo i čekamo kad će nekom dokonom princu pasti na pamet da nas budi. Neke smo se budne i rodile.
Ali, meni uopšte i ne treba princ! Samo neko običan, normalan... neko ko će biti moja druga polovina. Kad bolje razmislim, ja ustvari i ne tražim mnogo. Nikad nisam ni bila zahtevna... Ne mora da bude ni visok, ni zgodan, ni lep, ni bogat. Sve što tražim, to je da me voli. Ovakvu kakva jesam, dosadno romantičnu, ponekad napornu do bola, nepopravljivo staromodnu, kolebljivu, osećajnu i neodlučnu, sa nešto dobrih osobina i priličnim brojem mana, sa neizlečivom verom u ljude i život i ogromnom količinom ljubavi sačuvane samo za Gospodina Pravog. Zapravo, treba da me obožava. Ništa manje. Da je lud za mnom. Da sam
za njega sunce, zvezde, mesec, sve planete, kvazari i stelari. Ukratko, da sam ceo njegov univerzum. Da jedva čeka da padne noć da bi sanjao mene, i da jedva čeka da svane da bi me ugledao. I da mi da dobar razlog da mu sve to uzvratim. Eto takvu ljubav hoću. Nije to mnogo, zar ne? Ili me obožavaj, ili me ostavljaj, još davno reče neko pametan. Ništa između. To je moja ideja o ljubavi. O ljubavi za koju tvrde da danas ne postoji. Da je iščezla u vidu magle, da samo retki imaju privilegiju da je dožive.
Nikad nisam razumela ljude koji se stalno nešto kaju... što su nešto uradili ili što nisu. Kajanje ne poznajem i ne priznajem. Volim sve svoje greške. One čine moj život, one su od mene stvorile ovo što jesam, jednako kao i stvari koje sam uradila ispravno. Svoje greške sakupljam u poseban album. Otvorim ga povremeno, kad mi je loš dan, tek da opomenem sebe da je bilo i gorih dana... i da se podsetim šta mi je sve život donosio.
I gde to uopšte piše da je život prav put bez prepreka, sa srećnim krajem kao u bajkama? Volim čitavu svoju priču iako je daleko od bajke. U njih baš nešto i ne verujem... u bajke, u prinčeve, u med i mleko koji teku do kraja života, u savršenu životnu idilu.
Prinčevi ne postoje. Ne živite u zabludi. Na primer, kako mene da pronađe princ po izgubljenoj cipeli? Ja da izgubim cipelu? Nema šanse. Pa ja ih obožavam. Pre ću izgubiti glavu nego cipelu.
Ili da dojaše na belom konju. Ono, nije da nema više konja naokolo... ali baš belih... slabo skroz. Možda bi pre mogao da se pojavi u belom autu. Bilo koje marke, nisam snob, ne pravim pitanje.
Ili da dođe princ da me probudi poljupcem? Raznorazni virusi danas haraju, ne valja se više ni ljubiti sa nepoznatima, makar bili i plave krvi. A i nismo sve rođene samo da budemo lepe i da spavamo i čekamo kad će nekom dokonom princu pasti na pamet da nas budi. Neke smo se budne i rodile.
Istina, u ovim vremenima ljubav se ne nalazi tek tako. Moraš da je stvoriš iz gotovo ničega. Da naučiš da voliš ili makar da razumeš ono što možda nikad nisi, da je zalivaš, paziš i neguješ kao retku biljku. Da joj pomogneš da preživi i opstane kad realno ne bi mogla sama. Da je gradiš svojim rukama. Ali ne kao kulu od peska koju svaki malo jači vetar i talas mogu da unište, nego od čvrstog materijala. Od poverenja i razumevanja, od podrške i ustupaka. Od zajedničkih osmeha u dobrim i saučesništva u lošim danima. U četiri ruke se sve to još bolje gradi, uz dosta zagrljaja u pauzama. Dvadeset isprepletanih prstiju mnogo bolje stvara od deset hladnih i usamljenih.
Nenadmašan je osećaj kad se nečiji prsti tako lepo slažu sa tvojima, kao da su oduvek samo čekali jedni na druge! I ako se trgneš iz apatije i okreneš, ako samo malo pogledaš oko sebe, možda ćeš shvatiti da su ti sve vreme bile pred očima upravo one prave ruke za tebe, a ti... čekala princa! Nisi ni primetila da su prinčevi davno izašli iz svojih bajkovitih zamaka, i da, prerušeni u neke sasvim obične ljude, lutaju okolo tražeći isto što i ti - ljubav! Ako se samo osvrneš... tu je on negde, i on čeka tebe. Pa šta i ako pogrešiš, šta i ako se spotakneš? Pogrešila sam i ja bezbroj puta, eno ga pun album. I spotaći ću se sigurno još mnogo puta do kraja ovog mog života, ali nikad neću sebi dozvoliti da me to obeshrabri.
Spotaknu se i jači i mudriji i sposobniji od mene ponekad, a da neċu ja. Pa šta. I to je život. Ustanem, otresem prašinu. Ispravim krunu i produžim. Ne gledam ni dole, ni unazad, samo pravo ispred sebe. Idem dalje. Jer bogatstvo i lepotu jednog života ne mogu da umanje sitna usputna spoticanja. Pasti može svako. Ustati i nastaviti dalje, verovati u ljubav i posle svih promašaja i grešaka, to mogu samo jaki.
Eto, ja biram da verujem u ljubav. Biram da stalno ustajem i nastavljam, bez kajanja i griže savesti. Koliko god promašaja treba da napravim, koliko god albuma sa greškama da ispunim, koliko god žabaca treba da poljubim. Jednom će jedan od njih biti pravi. Pretvoriće se u jednog sasvim običnog muškarca koji će uz mnogo ljubavi i malo dobre volje biti bolji od ikakvog princa. Jednog koji će me obožavati i dati mi dobar razlog da mu to uzvratim.
Tu je on negde, znam. Možda se baš u ovom trenutku pita gde da pronađe mene, svoju drugu polovinu. A kad se pronađemo, ovaj sasvim običan život ćemo zajedno pretvoriti u istinitu priču lepšu od bajke.
*****
