Pismo prijatelju

*****
Prijatelju moj, u životu nemaš vremena za jadikovke.
Svaki minut patnje, čak i one najmanje i najtiše, samo je gubljenje dragocenog vremena.
Vremena koje možeš da utrošiš pametnije, samo ako shvatiš na vreme...

Jedan tvoj mali san kome nije bilo suđeno je završen.
Nedosanjan je, pa šta?
Zar nisi uživao u snu dok si sanjao? Bez obzira na kraj?
Zar ti nije bilo lepo dok je trajao?
Zar nisi srećan što uopšte još umeš da sanjaš?
Čestitaj sebi što si se uopšte usudio da pokušaš da se boriš.

Ne, to što se tvoj san brzo završio nije dovoljno da budeš nesrećan.
Da budeš mrzovoljan, psuješ sudbinu, onoga ko te ne voli, da proklinješ život, sve žene, žališ sebe...
Jer, zaboga, kako to uvek baš tebi da se desi... a svi drugi su tako srećni... pa, to ti se samo čini, prijatelju.

A koliko si ti srca u životu slomio? Koliko ih je patilo zato što si ti prestao da ih voliš?
To je krug. Sva ljubav će ti se vratiti kad-tad, kao i sva tuga.
Umeće življenja je u prihvatanju tog ciklusa.
Biti strpljen i čekati da krug ponovo otpočne, ovoga puta u tvoju korist.
Biti svestan da je život jedan i da se samo dobri dani broje.
Biti spokojan i čekati svoj red.
Tvoja druga polovina te čeka negde u univerzumu.
Neće pobeći.

Sve što se završilo i trebalo je da se završi. Svi koji su otišli, trebalo je da odu.
Ne zadržavaj onog ko žarko želi da ode, pomozi mu da ode što pre.
Nije sve crno-belo u životu.
Ako te neko ne voli, ne znači da je zato loša osoba.
Srcu se ne naređuje.
Ljubav nije prava samo onda kad je uzvraćena. Ima i drugačijih.
Ljubav je i kad pustiš nekoga da bude srećan na svoj način.
S tobom ili bez tebe.

A dok čekaš... ne budi ogorčen.
Ne mrzi.
To samo tebe pogađa. Kao bumerang.
Budi srećan što dišeš. Što si još u stanju da voliš.
Poželi joj sreću. I te želje će ti se vratiti.
Možda ne ni danas ni sutra. Ali svakako hoće. Kad-tad.

Jer život je ipak jedno divno čudo koje te uvek iznenadi kad se najmanje nadaš. I treba da mu veruješ.
Ne opiri se.
Ne možeš ništa protiv planova koji su za tebe već negde davno predodređeni.

Ljubav te negde čeka.
Samo veruj.
*****

Novi dan, nova nafaka

*****
Ja ne znam kako vi... ali ja više nikako ne mogu da volim nekoga ko mene ne voli.
To mi je prosto nekako greota, da rasipam ljubav bezveze. Mislim, bolje da je prištedim za nekoga ko će uzvratiti, je li. Drugarica, drug, rodbina, prijatelji, muškarac, nebitno koja vrsta veze je u pitanju.

Vaga kao i svaka Vaga... dugo vagam da li nekome da otvorim srce ili ne. Ako prevagne utisak da me neko voli, ja ga volim još više. Ako je neko prema meni ok, ja uzvratim još bolje. Ali imam vrlo izoštrene senzore...  tačno osetim kad me neko nikako ne voli, ili kad prestane da me voli. I kako onda ja da volim tog nekog? 
Mazohista nisam, niti mučenica da se sad nešto tu žrtvujem. I ja lepo odmah odvolim tog nekog. Nekad mi treba par dana, nekad par sati, nekad i malo više... zavisi... 

Ali kad jednom odvolim, tu više nikad ni jedna travka neće nići. Tačka.

Doduše, sklona sam da oprostim. I baš volim kad to uradim. Jer tek kad oprostiš možeš da kreneš dalje. Da bi tačka bila tačka, što joj je i uloga, a ne zarez niti tri tačke, moraš da oprostiš i kad ima i kad nema šta da se prašta. Prvo oprostim sebi što sam dozvolila da mi se omakne greška. Što sam loše izvagala. Pa onda tome ko me ne voli. Nije mene baš ni tako lako voleti, znam ja to. Šta da se radi, ne mora biti da je neka osoba loša ako joj se ja ne sviđam. Što bih ja, uostalom, morala svima da se svidim. To nije svrha mog života.

A stvarno je glupo nositi gorčinu i te neke glupe zamerke sa sobom kroz život. To ti je kao da stalno nosiš 100 kg na leđima, a ne vidiš ih. Znaš da ti nešto otežava život, a nikako da shvatiš šta.

To sve lepo strpaš na gomilu i okreneš joj leđa. Ćao-zdravo, sva ta ružna osećanja, odoh vam ja, žurim. Što pre, to bolje. Zato što jednog dana shvatiš da je baš bezveze što, umesto da ti um i srce budu otvoreni za nove i lepše stvari i ljude, tebi je sav taj prostor zauzela tamo neka mržnja prema nekome ko ti je projurio kroz život pre sto godina brzinom komete, i ko se možda i ne seća da postojiš. Stvarno svašta. Zato ja volim da oprostim odmah. Po kratkom postupku. I svi zadovoljni. Nemam ti ja kad da mrzim druge i žalim sebe.

Jer život je samo ovaj jedan. Ne gubi vreme na gluposti. Ne troši ljubav na pogrešne osobe. Ne traći mentalnu snagu na ogorčenost. Samo idi pravo napred, negde ćeš već stići.

Novi dan, nova nafaka. To mi je omiljena rečenica u životu. Kao što je ona Skarlet govorila: sutra je novi dan. Samo što sam ja sa Lima, a ne iz Džordžije, pa ne zvuči onako filmski.

Ako ćemo pravo, meni zvuči čak i lepše.
Jer ovaj Lim ume da opere sve brige...
Tako fino da zaboraviš i šta je bio tvoj problem.
*****

Restart srca

*****

Dvadeset prvi je vek.

Sve su izmislili što je moglo, a vala i što nije moglo da se izmisli.
Razne sprave za letove po nekim dalekim kosmosima.
Elektronske naprave kakve nismo mogli ni da sanjamo.
Tehniku kakvu nismo mogli ni u najluđim snovima da zamislimo.
Vidimo sazvežđa milionima svetlosnih godina daleka kroz neke tamo teleskope.
Tesan nam je svemir.

Putujemo avionima. Plovimo preko okeana. O brzim vozovima da ne pričam.
Gledamo se sa prijateljima, a bogami i sa strancima sa drugih kontinenata preko nekih skajpova i pričamo preko votsapova i vajbera kao da smo jedni drugima u sobi.
Znamo šta se dešava u svakom ċošku planete zahvaljujući najsavršenijoj tehnici i tehnologiji.
Snimamo, fotografišemo i delimo po raznim
internet-platformama raznim uređajima sa raznim ekranima, malim i velikim.
Znamo šta ko jede za doručak, ručak i večeru u Japanu, Minhenu, Senegalu, Torontu ili Litvaniji kao da smo svi tu za istim stolom.

Imamo rezervne baterije i delove za sve moguće i nemoguće uređaje.
Crkne ti miš, ti kupiš novog.
Pokvari se TV, majstor malo nešto čačne i popravi. Ili kupiš drugi, veći, lepši. Ili ga samo onako prosto po starinski udariš da proradi.
Preskače ti tastatura, kupiš novu. Još bržu i bolju, maltene sama piše na svim jezicima, ti joj samo diktiraš.
Telefon ti uspori, zablokira, rasklopiš ga, izvadiš bateriju, karticu, vratiš sve, uključiš ponovo... radi kao iz prodavnice.
Pokvari ti se mp3 plejer, ubodeš iglom u onu rupicu i resetuješ ga. Opet svira bez greške. I dur i mol, i sve note su mu na broju.
Zakoči ti tablet, laptop, računar... ti ga isključiš, izvadiš struju, vratiš, uključiš, restartuješ. Sve ponovo radi, kao da greške ili kvara nije ni bilo.

Niko nije izmislio taster da možeš da resetuješ srce.
Zamisli ovo: potkrala ti se sistemska greška na srcu. Omaklo ti se, nemaš pojma kad, kako i zašto. Mala, majušna, ali dovoljna da na kratko izbaci sistem iz koloseka.
Ti klikneš na taj taster, isključiš srce, sačekaš par minuta da se ohladi mašina, uključiš ga ponovo.
I srce opet radi kao novo.

Ni traga tome da mu je nešto falilo. Ne preskače. Ne štreca. Ne koči. Ne usporava. Ne gasi se. Ne odbija funkcije. Ne obustavlja rad.
Drži isti ritam kao i pre kvara. Kao tek kupljeno, još u fabričkom pakovanju pod garancijom.

Ili mu prosto pobrišeš višak nepotrebnih i suvišnih stvari u memoriji, kao kod telefona, jer, pobogu, kako ne shvataš, to mu samo otežava i usporava rad.
Izbrišeš neke foldere, ostaviš samo ono najbitnije sa čim sistem može da funkcioniše.

Šta će ti milion slika u memoriji, i ružnih i lepih, dosta su ti dve-tri najlepše sa malo podataka, koje baš i ne opterećuju memoriju.
Slike kućnih ljubimaca ne briši, oni su tu uvek za tebe.
Izuzev u februaru kad se mačke zaljube, ali se brzo vrate.
To im je oprošteno, ljubav ne pita.
Ni pejzaže ne briši, da ih gledaš kad hoćeš da odmoriš dušu.
I muziku ostavi, ona je lek za sve.

Šta će ti 375 telefonskih brojeva kad te zove samo bliža familija i sedam iskrenih prijatelja.
Prečisti to. Briši.

Šta će ti vajber kad te svako njegovo zvono štrecne. Izbriši i njega, malo li je 35 MB.

Šta će ti skajp kad preko njega svi mogu da ti vide facu i šta na njoj piše, pa da te pitaju šta ti je.
Ko će objašnjavati. To je za one koji mogu da se pretvaraju. Gumicu u ruke, briši i to.

Ostavi samo fb, da virneš nekad kad se uželiš tajno i na kvarno šta ona/on radi.

Zašto da čuvaš 43958 poruka kad je u onoj poslednjoj
sažeta poenta čitave filozofije svih svetskih ljubavi,
malih i velikih, nenormalnih i običnih, pravih i pogrešnih:
NIKAD NIŠTA NIJE BILO NIT ĆE IKAD BIT ZA SVA VREMENA.
Lepo Štuke rekle sve u ime svih nas.

Nego, da se razumemo... to ti možeš sa telefonom.
Sa srcem jok.
Srce je najčudnija sprava na Kugli Planeti. Bez upravljača i bez unapred upisanog programa. Bez rezervne memorije.
Bez mogućnosti za sitne popravke i zamenu rezervnih delova.
Bez USB kabla za priključak sa mozgom.

Srce?...
To bre tvrdoglavo, nedokazano, bandoglavo, zadrto, svojeglavo.
Pečobrazno.
Utripovalo da je pametnije od svih a nema pojma o životu.
Radi samo kako, kad i šta ono želi. Kako mu je ćeif.
Ne možeš mu narediti ni objasniti, niti lepim ubediti.
Možeš ili da ga pratiš na putu u belaj ili da se praviš da
ga ne poznaješ.

Taj ko bi otkrio to dugme za restart srca, taj bi spasio mnoge.
Ispraznio mnoge ludnice.
I klinike za odvikavanje od raznih depresija i zavisnosti.
Izbrisao mnoge dijagnoze iz enciklopedija.
Smanjio proizvodnju i prodaju alkohola i ostalih
pomoćnih sredstava za utehu.
Mnoga dobra bi se tu još ukazala i postigla.
Obogatio bi se taj. I za čukununuke bi preostalo.
Neki Nobel bi mogao tu da padne.

Samo se taj još nije rodio.
Niti će.

Odoh ja u ilegalu.
U tajnu laboratoriju.

Možda baš ja dobijem tog Nobela.
*****